Женидба Сибињанин Јанка
(Из Херцеговине)
Цуру проси од Сибиња Јанко,
Далеко је цуру запросио
У Божуну граду бијеломе,
У онога од Божуна бана.
Док је Јанко цуру испросио, 5
Три товара блага потрошио,
Доклен рече: моја је ђевојка,
И даде му адет и јабуку.
На јабуци свадбу одгодише:
„А мој тасте, од Божуна бане! 10
„Свадба наша до мјесечак дана,
„Док ја дођем до Сибиња града
„И покупим на киту сватове,
„Све бољаре, српске поглаваре.“
А вели му од Божуна бане: 15
„О мој зете, ако будеш суђен,
„ По имену од Сибиња Јанко!
„Кад ти станеш купити сватове,
„Што имадеш под избор јунака,
„Поведи их у сватове, Јанко, 20
„Јера ваља дуго путовати,
„А мој зете про земље четири:
„Кара-влашке и Кара-Богданске,
„Преко Турске и преко Арапске,
„На граници Турској и Арапској, 25
„Вазда сједи троглав Арапине
„Aждаја је, пак три има главе,
„Кажу људи, видио нијесам,
„Из једне му вихор вјетар пуше,
„А из друге мавен пламен лиже 30
„А трећа му проговара Глава;
„Пак је чуо за моју ђевојку,
„Ђе је цура одвише лијепа,
„Пак се вели јемин учинио,
„Да се хоће оженити њоме; 35
„И до сад је удешао свате;
„Кад удеси кићене сватове,
„Он им отме лијепу ђевојку,
„Пак је љуби по годину дана,
„Кад изиђе годиница дана, 40
„Ижљуби је и изгрди лице,
„Пак је спреми милу баби своме,
„Да је никад удомит' не море;
„Он је многој срећу затворио,
„Веће гледај што ћеш и како ћеш!“ 45
Кад дочуо од Сибиња Јанко,
То је њему врло мрско било,
Пак отален полазио Јанко,
Док дарова свасти и пунице
И на граду градског капиџију,
На товаре потрошио благо.
Куд год иђе до Сибиња сиђе.
А кад дође до Сибиња града,
Далеко га опазила мајка,
Своме сину оде у сретање,
Добро мати дочекала сина,
Своме сину добродошjе даје:
„Јеси ли се уморио сине?
„Јеси л' себи цуру испросио,
„Себи злато, мени замјеника?“
Па прихвати коња за дизгине,
Одведе га до бијела двора,
Он под кулом одјаха парипа,
Узеше се за бијеле руке
И одоше на бијелу кулу,
А млађи му коња прихватише,
Одведоше у топле подруме.
Кад је мајка добавила сина,
Посади га за пуну трпезу,
Донесе му вино и ракију,
Онда пита свога мила сина,
Је л' му сретно путовање било.
Све он мајци по истини каже,
Како га је бане сјетовао...
„Што имаде дуго путовати,
„Све бисмо ми ласно путовали,
„Ама ваља на границу проћи,
„На границу Турску и Арапску,
„Ђе но сједи троглав Арапине,
„Те он друме и богазе чува
„И отима благо небројено
„И у свата лијепе ђевојке,
„Пак их љуби по годину дана,
„Кад обљуби и изгрди лице,
„Опреми их милу баби своме,
„Те се никад удомит' не могу;
„Он је чуо за моју ђевојку,
„Богу се је јемин учинио,
„Да се хоће оженити њоме.“
Кад дочула остарјела мајка,
Овако је говорила сину:
„О мој сине, од Сибиња Јанко,
„Ако Бог да, те Бог срећу даде,
„Ми моремо цуру избавити,
„Док је нама у животу Марко
„И војводе од боја јунаци;
„Ти ћеш једну књигу направити,
„Пак је шаљи бијелу Пазару
„А на руке Рељи Бошњанину,
„Нека Реља у сватове пође;
„И кажи му за Арапа, сине,
„Нек поведе од боја јунаке.
„Да ти буде сватски старјешина,
„Паметна ће имат' господара;
„А другу ћеш направити сине,
„Пак је шаљи до Призрена града
„Ту се прави нови намастире,
„Ту ће бити војвода Милоше,
„Нек ти Милош у сватове пође,
„Јер је добар јунак за мејдана,
„Нека буде сватима војвода,
„А трећу ћеш направити сине,
„Пак је шаљи бијелу Топлику
„А на руке Топлици Милану,
„Нека Милан у сватове пође
„И понесе крстата барјака,
„Да имадеш главна барјактара;
„Четврту ћеш књигу направити,
„Па је пошљи у земљу маџарску
„А на руке Љутици Богдану,
„Нека Богдан у сватове пође,
„Сваком кажи за Арапа, сине,
„Нек поведу од боја јунаке,
„Позови га на вјенчано кумство,
„Ако Бог да, те суђено буде, 125
„По земану, па и на крштењу;
„А пету ћеш направити, сине,
„Пошаљи је до Прилипа града,
„Побратиму Марку Краљевићу,
„Јер је Марко мејданџија стара; 130
„Колико је у Арапа длака,
„Толико је направио јада
„Од црнијех арапскијех глава,
„И с њима се боју научио,
„Ја сам чула, мој милосни сине, 135
„Да онаког не има јунака,
„Ко Арапа, што је на граници
„У Арапској и његовом царству,
„Њега царе на граници храни,
„Те му земљу од Србије чува; 140
„Он му даје данке и хараче,
„Што ђе отме да питања нема;
„Цурама је срећу заставио
„А јунацим' скеле затворио.“
А кад дочу од Сибиња Јанко, 145
Онда једну књигу направио,
Пак је шаље бијелу Пазару
А на руке Рељи Бошњанину
И у књигу њему одговара:
„Побратиме, Рељо од Пазара! 150
„Да си брже до Сибиња града,
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру запросио
„У Божуну граду бијеломе;
„Како су ме тамо сјетовали,
„Сјетовао од Божуна бане,
„Да ја цуру избавит' не могу
„Без јунаштва и грднијех рана,
„Јера ваља дуго путовати,
„Преко Влашке и преко Богданске;
„Туда бисмо лако пребродили,
„Ама ваља на границу проћи
„На границу турску и арапску,
„Ђено сједи троглав Арапине,
„Цурама је срећу заставио,
„А јунацим” скеле затворио;
„Тебе Реља зовем у сватове,
„Да ми будеш сватом старјешина,
„Нек имају мудра -господара
„И од боја бијесна јунака,
„Када дође до невоље прне;
„И поведи од боја јунаке!“
Ону шаље, другу направио,
Пак је шаље до Призрена града
А на руке војводи Милошу
И овако њему одговара:
„Побратиме, војвода Милоше!
„Да си брже до Сибиња града,
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру запросио
„У Божуну граду бијеломе
„У онога од Божуна бана,
„Далеко нам ваља путовати,
„Прегазити Влашку и Богданску,
„И туда би лако путовали
„Ама ваља на границу проћи,
„На границу турску и арапску,
„Ђено сједи троглав Арапине,
„Што га царе на граници храни,
„Да му земљу од Србије брани;
„Цурама је срећу заставио,
„А јунацим' скеле затворио,
„Пак је чуо за моју ђевојку
„И Богу се јемин учинио,
„Да се хоће оженити њоме!
„И до сад је цуре отимао,
„Кад подеси кићене сватове,
„Пак их љуби по годину дана,
„Кад изиђе годиница дана,
„Опреми је милу бабу своме,
„Већ се никад удомит” не море“
Кад је тако књигу направио,
Ону шаље, другу начинио,
Опрема је до Топлика града,
А на руке Топлици Милану;
„Побратиме, Топлица Милане!
„Ето теби књиге шаровите,
„Да си брже до Сибиња града,
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру запросио
„У Божуну граду бијеломе
„У онога од Божуна бана;
„Ваља, побро, дуго путовати,
„Погазити Влашку и Богданску,
„И туда би лако путовали,
„Ама ваља на границу проћи
„На границу турску и арапску,
„Ђено сједи троглав Арапине,
„Што га царе на граници храни,
„Да му земљу од Србије брани,
„Поклања му данке и хараче,
„Што отима да питања нема,
„Њега кажу да је јунак добар,
„То се лако избавити не ће,
„Без јунаштва и грднијех рана,
„Пак ја тебе зовем у сватове,
„Понеси ми крсташа барјака,
„Нек имамо главна барјактара,
„И поведи од боја јунаке.“
Ону шаље, другу направио,
Пак је шаље у земљу Маџарску,
А на руке Љутици Богдану:
„Побратиме, Љутица Богдане!
„Да си брже до Сибиња града,
„Ево ти се женим у добри час,
„Далеко сам цуру запросио
„У Божуну граду бијеломе,
„У онога од Божуна бана,
„Јера ваља дуго путовати,
„Погазити Влашку и Богданску;
„И туда би ласно пролазили,
„Но ваља нам на границу проћи,
„Ђено сједи троглав Арапине,
„Што га царе на граници храни,
„Да му земљу од Србије брани,
„Поклања му данке и хараче,
„Што отима да питања нема;
„Кад удеси свате и ђевојку,
„Њима отме лијепу ђевојку,
„Пак је љуби по годину дана,
„Кад обљуби и изгрди лице,
„Опреми је милу баби своме,
„Већ је никад' удомит' не море.
„Цурама је среће затворио,
„А јунацим” скеле затворио,
„Њему нико одољет" не море,
„Нит' му смије на мејдан изићи:
„Тебе зовем за вјенчано кумство,
„Ако Бог да те суђено буде,
„По зeмaну па и на крштено,
„И поведи од боја јунаке.“
Ону шаље, другу направио,
Па је шаље до Прилипа града
А на руке побратиму своме:
„Побратиме, од Прилипа Марко!
„Знаш ли, побро, од Прилипа Марко,
„Да нам ваља дуго путовати,
„Погазити Влашку и Богданску;
„Туда бисмо лако проходили,
„Ал” ваља нам на границу проћи,
„На границу турску и арапску!
„Ђено сједи троглав Арапине,
„Што га царе на граници храни,
„Да му земљу од Србије брани;
„Што се прича и приповиједа,
„Да такога не има јунака
„У Турћији и његовом царству,
„Поклања му данке и хараче;
„Што ђе отме да питања нема;
„Кад подеси свате и ђевојку,
„Отима им лијепу ђевојку,
„Пак је љуби по годину дана,
„Кад обљуби и изгрди лице,
„Опрема је милу баби своме,
„Већ се никад удомит' не море,
„Пак је чуо за моју ђевојку
„И Богу се јемин учинио,
„Да се хоће оженити њоме:
„Сад ми, побро, у сватове пођи,
„Да ми будеш ђевер уз ђевојку,
„Да ми чуваш лијепу ђевојку,
„Да Арапу не пане у руке;
„Мени вели остарјела мајка:
„Ти поведи Краљевића Марка
„Колико је у Арапа длака,
„Више им је Марко зад'о јада
„И црнијех посjекао глава.“
Кад је тако књиге растурио,
Док се прамен магле заподио,
Магла није од облака била,
Већ од паре коњске и јуначке.
А из магле јунак испануо,
На сиваљу к'о на горској вили,
По имену Реља од Пазара
А за њиме до двјеста сватова,
Пазараца од боја јунака;
Њима млађе спрема у сретање,
Коње воде у топле подруме
А сватове на росну ливаду
А војводу на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили
И рујна се вина напојили,
Док ево ти војводе Милоша
На ждралину к'о на горској вили
И за њиме стотину сватова;
Преда њ млађе у сретање спрема,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду
А војводу на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И рујна се вина напојили,
Док ево ти Топлице Милана
На дорату к'о на горској вили
А за њиме стотину сватова,
И преда њ га млађе опремио,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду
А војводу на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И рујна се вина напојили,
Док ево ти од Прилипа Марка,
Лако гони бијесна шарина,
А по ниско објесио ћорду,
Све му сабља по камену звечи,
На јабуку наслонио главу,
На шарину санак борављаше;
Преда њ Јанко млађе опремио,
Прихватише дебела шарина,
Одведоше под бијелу кулу,
Па под кулу одјаха парина,
Пак му узду за јабуку баци,
Сам се вода и тамо и амо.
Марко оде на бијелу кулу,
Ђено сједе све српске војводе,
Њима Марко божју помоћ виче,
А они му прихватише здравље,
Испред њега на ноге ђипише,
До себе му мјесто оставише,
Вино пише док се напојише.
Ту данише три бијела дана,
Док сакупи у киту сватове,
Одморише коње и јунаке.
Кад четврто јутро освануло,
Ударише бубњи и свирале,
Чауш викну, дабулана рикну:
„На ноге се, кићени сватови!
„Ко је коњик притежи колане,
„Ко је пјешак на ноге опанке.“
Појездише један за другијем,
По најприје Реља од Пазара,
А за њиме Топлица Милане,
Зо Миланом војвода Милоше,
За Милошем Љутица Богдане,
За Богданом од Сибиња Јанко,
А за њима Хиљаду сватова,
За њим' оста Марко на шарину,
Јера Марко у војводе не ће,
Када дође до невоље црне,
Да првијем окуша јунаштво.
Кад прођоше преко земље двије,
Преко Влашке и преко Богданске,
На границу они наступише,
Арап пије, ни мукајет није,
Но сејири коње и јунаке;
Кад опази Марка Краљевића
Ни мало му мило не бијаше,
Али друга бити не могапе.
Сви прођоше кроз земљу Арапску,
Куд год ишли до Божуна сишли.
Кад дођоше до Божуна града, 380
Добро их је дочекао бане,
Ожђелдијом и добродошлицом,
Растурише јафте и конаке,
Китне свате на росну ливаду
А војводе на бијелу кулу. 385
А завика од Божуна бане:
„О мој зете, Сибињанин Јанко!
„Дај ђевера лијепој ђевојци?“
Марко њему тихо одговара:
„Ја сам, браћо, пош'о у ђеверство, 390
„Али сада ја ђевојци не ћу,
„Ђевојка је у кафезу расла,
„Она није виђела јунака,
„Да се стиди и да се савија,
„Ја сад не ћу лијепој ђевојци, 395
„Ако Бог да, те суђено буде,
„Ако буде до мејдана љута,
„Онда ћу ја показат” јунаштво;
„Ето вама мог сестрића мила,
„Мог сестрића Бановић Секула, 400
„Нека иде лијепој ђевојци,
„Ја ћу пити црвенику вино
„С војводама на бијелој кули.“
Секул оде лијепој ђевојци,
Да опреми и да прстенује. 405
Кад у јутру јутро освануло,
Ударише бубњи и свирале,
Чауш викну, дабулана рикну:
„Азурала кићени сватови!
„Ко је коњик, притежи колане 410
„Ко је пјешак, на ноге опанке!
„Да ранимо, да не придоцнимо,
„Туђа земља калауза нема,
„Туђи људи не знамо им ћуди,
„Нама ваља дуго путовати.“
А завика од Божуна бане:
„Сабур мало, кићени сватови,
„Док изиђе ручак и дарови.“
Иза тога ручак излазио,
Дароваше, што за ког бијаше:
Старом свату седло од биљура
И на њему два златна голуба,
А војводи од злата јабуку;
Барјактару Топлици Милану:
Барјак су му златом накитили,
Милу куму Љутици Богдану,
На вранчића златну абајију,
С обје стране до зелене траве
И по њојзи сјајне мјесецове,
На сапима сјајна мјесечина,
На прсима даница звијезда,
То је било од драгог камења;
Краљевићу Марку на шарину,
Дадоше му од злата челенку
И низ бедру ћемерлију криву,
Што сијече панцијер кошуљу,
Кад удеси оклоп на јунаку,
Пресијеца пипке од челика
И на глави ћасу од челика,
Да удари ћасу по перчину,
На учкур би крива испливала;
Дадоше му лијепу ђевојку
И поред ње Бановић Секулу
И њега су добро даривали:
Сјајне токе, од оке четири
Са саватом драгијем камењем.
Дароваше, што за ког бијаше. -
Пак отален свати полазише,
Па дадоше Сибињанин Јанку,
До два рата од сувога злата,
Сваки ваља хиљаду дуката,
И пођоше здраво и весело,
Одмакоше три бијела дана,
На Арапску земљу наступише
И Арапску земљу погазише.
Када бише свати на границу,
Ђено сједи троглав Арапине,
А код њега мрка бедевија,
Колико се харум учинила,
На ногам' јој четири ћустека,
А на глави четири једека:
А покрај ње троглав Арапине,
Под чадором хладно пије вино.
Кад наљезе Реља од Пазара,
Продире се троглав Арапине:
„Стани Реља, босанско копиле.
„Саде ваља мејдан дијелити.“
Кад погледа Реља од Пазара,
Препаде се, весела му мајка!
А завика троглав Арапине:
„Бе, не бој се босанско копиле,
„Већ остави господске дарове,
„Што су тебе тамо даровали,
„Ја ти ништа учинити не ћу.“
Он остави господске дарове,
Па побјеже у јелово грање,
Кад наљезе војвода Милоше,
Продире се троглав Арапине:
„Копиљане, војвода Милоше!
„Јал' остави господске дарове,
„Јали мени на мејдан изиди.“
А кад виђе војвода Милоше,
Ђе побјеже Реља од Пазара
И он баци господске дарове,
Па побјеже у јелово грање.
Кад наљезе Топлица Милане.
Продире се троглав Арапине:
„Копиљане, Топлица Милане!
„Јал' остави господске дарове,
„Јали мени на мејдан изиди.“
А кад виђе Топлица Милане,
Препаде се весела му мајка,
Па побјеже у јелово грање,
А остави господске дарове.
Кад наљезе Љутица Богдане,
Продире се троглав Арашине:
„Копиљане, Љутица Богдане!
„Али волиш даре оставити,
„Али мени на мејдан изићи.“
А кад виђе Љутица Богдане,
Препаде се весела му мајка,
Па побјеже у јелово грање,
А остави господске дарове.
Кад наљезе од Сибиња Јанко,
Продире се троглав Арапине:
„Копиљане, од Сибиња Јанко!
„Ал' ћеш дати даре и ђевојку,
„Али своју са рамена главу?
А кад виђе од Сибиња Јанко,
Препаде се, весела му мајка,
Па побјеже у јелово грање,
А остави господске дарове,
Туд наљезе хиљаду сватова:
Од дарова бедем направише,
Сваки бјежи у јелово грање.
Док наљезе Марко Краљевићу,
Опази га троглав Арапине,
Па завика грлом и авазом:
„Оклен ти ту? крвопијо стара!
„Старину ћеш моју заплатити,
„Пуно си ми начинио квара“
Кад опази Бановић Секуле,
Препаде се весела му мајка,
Пак завика свог даиџу мила:
„Бјежи, дајко, ако Бога знадеш“
Па побјеже дијете Секуле.
Грдан Арап да га Бог убије!
Погледују до три главе црне,
Лице црно а очи крваве
А бијеле искезио зубе;
Помислио Марко Краљевићу:
„Боже мили! што ћу и како ћу?
„Да побјегнем од људи срамота,
„А ћевојку оставит' грехота.
„Да се нада данку без сунашца,
„Да затвори срећу на граници,
„На срамоту дванаест војвода,
„А највише Марку Краљевићу.
Ђевојка му тихо проговара:
„Мој ђевере, Марко Краљевићу!
„Не мој мене оставити младе,
„А не бој се троглав Арапина,
„Ако има оклоп на Арапу,
„Бабо ти је сабљу даровао,
„Што сијече панцијер кошуљу
„И пресјеца шипке од челика;
„И на глави ћасу од челика,
„Да удари ћасу по перчину,
„На учкур би крива испливала“
Кад дочуо Марко Краљевићу,
Срдито је њему говорио:
„Арапине, уклони се с пута,
„Ја појаши мрку бедевију,
„Да јуначки мејдан дијелимо!“
А кад зачу троглав Арапине,
На тенефе одапе кобилу,
Па објеси свијетло оружје,
А шонесе џиду коштаницу,
Ишћераше у поље широко,
Витезове коње од мејдана.
А завика Марко Краљевићу:
„Удри, курво, троглав Арапине!
„Твој је мејдан твоје зазивање“
Какво му је копље коштаница?
На њему је триста прапораца,
Међу њима од међеда глава,
Чиме плаши коње и јунаке
А у њојзи дванаест пискова;
Кад полеће копље коштаница:
Стаде звека триста прапораца,
Стаде бука од међеда главе,
Стаде цика дванаест пискова,
Чим се плаше коњи и јунаци,
Ал” се шарац поплашит” не даде
Но се сваком боју научио,
Четујући на четири стране,
Пак он паде на прва кољена
А на стражње поклекнуо кључе,
По њему се Марко положио,
Изнад њега џида налећела,
А Марко је руком ухватио,
Преломи је на двоје на троје,
Па потеже своју коштаницу,
Те он гађа троглав Арапина,
А Арап се се јунак догодио,
А кобила стара бињеџија,
Паде њему на прва кољена
А на стражње поклекнула кључе,
А по њој се Арап положио,
Иза њега џида налећела,
Арапин је руком ухватио,
Преломи је на двоје иа троје,
Пак је баци у зелену траву.
На њег' Марко наћера шарина,
Дочека га троглав Арапине,
Па на њега вјетар отиснуо
Сахат гони, сахат враћа у се,
А Марко се јунак догодио
А шарац је стара бињеџија,
За црну је земљу прионуо,
По њему се Марко положио,
Не обори њега ни парина;
Кад је њему вјетар издушио,
На њега је пламен отиснуо,
А Марко је бињеџија стари,
Он прекиде од свиле теркију,
Пак извади дивaн-кабаницу,
Покри себе и коња шарина,
Не опржи њега ни парина;
Кад Арапу огањ издушио,
Потегоше перне буздоване,
Буздованим' пера поломише,
А балчаке у траву бацише,
Прихватише криве ћемерлије,
Стадоше се сабљам' ударати,
Дочека га Марко Краљевићу,
Одсјече му криву ћемерлију
До балчака и до десне руке.
Кад видио троглав Арапине,
Ђе ј' у Марка боља посјеклица,
Препаде се, весела му мајка,
Просјећ'ће му шипке од челика,
Ша потури криву ћемерлију
А на Марка наћера кобилу,
Коњи им се прсим' ударише,
А Марко га сабљом ударио,
Те му једну одсијече главу,
Што му из ње вихор вјетар шуше;
Ал” још Арап ни абера нема.
Јамише се по плећи јуначке,
С добријем се коњ'ма раставише,
Пак падоше у зелену траву,
А да видиш црног Арапина,
Колико је јунак на мејдану, 635
Једна му је одсјечена глава,
Што му из ње вихор вјетар пуше,
За то Арап много не помета;
Док је Марко срцу ватру дао,
Те Арапом о тле ударио, 640
Па потеже криву ћемерлију,
Те му двије осијече главе,
Заваља их низ поље зелено,
Па он сједе у зелену траву.
Док је мало живот повратио, 645
Он сједио два пуна сахата,
Пак ондален на ноге ђипио,
Он изиде на зелену јелу,
Сваког свата по имену виче,
Све војводе прве поглавице: 650
„Брже мени, моја браћо драга!
„Арап ми је дотужио љуто,
„Ко ће мени замјенити главу?
„Доисто вам хоћу погинути!“
Како који зачујаше свата, 655
Даље бјежи низ јелово грање.
А кад дочу војвода Милоше,
Овако је био бесједио:
„На ноге се, моја браћо драга!
„Погибе нам од Прилипа Марко,
„На срамоту хиљаду јунака.“
Па отале поврати ждралина.
За њим нико не враћа парипа,
Осим један дијете Секула.
Кад изашли пољу на јалију, 665
Кад ту сједи од Прилипа Марко,
Покрај њега један тулум вина,
Пак он пије црвенику вино,
Покрај њега лијепа ђевојка,
Те му служи вино и ракију.
А кад Марко опази Милоша,
Он овако њему проговара:
„Здрав Милоше, мио побратиме!
„Стара вјеро, данашња невјеро!
„Што ме овђе остависте сама,
„Да ме ждере од Арапа тама,
„Ја бих вама вјеру заложио,
„И за сваког главу положио
„Да вас не бих никад оставио,
„Док је моја на рамену глава.“
А Милоша изједе срамота
И он Марку тихо проговара:
„Побратиме, од Прилипа Марко!
„Ја ти не бих данас побјегао,
„Већ побјеже дванаест војвода;
„Ја погледах Рељу од Пазара,
„Кад ће Реља заметнути кавгу,
„Јали они Топлица Милане,
„Јали они Љутица Богдане,
„Ал” ниједан заметнут” не смије,
„Пак и мене изједе срамото,
„Те побјегох у јелове грање.“
Овако му Марко одговара:
„Хвала теби, војвода Милоше!
„Кад ми се сад у невољи нађе,
„Те поврати из горе ждралина,
„Ти би мени одржао главу.“
Пак скочише, те се пољубише,
Повратише Бановић Секула,
Те искупља из горе сватове,
Скупљао их три бијела дана.
Пак да видиш од Прилипа Марка,
Колико се јунак догодио,
Он свакоме отура дарове,
Те из нова дарива јунаке,
Сваком даје, што је чије било,
Пак пођоше здраво и весело
И одоше до Сибиња града,
Одведоше мрку бедевију,
Бедевију троглав Арапина:
Ту нађоше небројено благо,
Код Арапа хазна отворена,
Однесоше до Сибиња града,
Доведоше лијепу ђевојку,
Добавише и попа и кума
И за Јанка цуру привјенчаше,
И ту добру свадбу затурише,
Свадба била па се раставила,
Сваки оде завичају своме,
Оста Јанко код бијеле куле
И са њиме госпођа ђевојка.
Нек ти веле и бесједе људи:
Да над Марком не има јунака,
Када дође до невоље црне.
