Женидба Секуле-срдара
У нашега кнеза витешкога,
У њега ти лепу ћерку кажу,
Лепу ћерку Драгињу девојку,
Која носи и сребро и злато,
Дробан бисер и камење драго, 5
На рукама девет прстенова,
Сваки вреди до девет градова,
Сама бурма кошта Цариграда;
На појасу драги каменови,
Спрам ког' види лепо вечерати, 10
И дванаест коња подковати,
У по ноћи као у по дана.
То дочуло Type момче младо,
Које брани ту турску орманду,
Па је дош'о пред кнежеве дворе, 15
Од кнегиње водице заиско.
Ал' кнегиња турски не дознаје,
Шта јој вели Type момче младо,
Већ Драгиња турски дознавала,
Па је мајки српски тумачила, 20
А мати јој 'вако бесједила:
„Узми пехар у бијеле руке
„Па зајти му водице лађане!“
Кад је она разумела речи,
Узе пехар у бијеле руке, 25
И њемука водице донела.
Не ће Type воде ни да гледи,
Већ он гледи Драгињу дјевојку,
Како ј' лепа, радосна јој мајка!
Па се наже преко поља равна, 30
Баш на име паши од Удбина.
Па бесједи паши господину:
„У толику пашалуку твоме,
„Нема таке лепоте у свету,
„Ко што има у Грахову бјелу! 35
„Та могла би бити пашиница,
„И звати се млада кадунџика!"
Њега паша помилова руком:
„Фала, Туре, фала дјете моје,
„Које си ми добар глас донјело!“ 40
Па он пише ситну књигу бјелу,
Па он шаље у Грахово бјело:
„Ој Никола, драго дјете моје,
„Шта сам чуо, сине, у тебека,
„Да у тебе лјепу ћерку кажу, 45
„Лjепу, ћерку Драгињу дјевојку?!“
Никола је њему бесједио,
И овако њему, одписао:
„У мен' има лепо женско дете,
„Ал' је моје дјете испрошено, 50
„Испрошено за Секулу младог,
„Младог сина војеводе Јанка,
„А из Сења бијелога града,
„Који јаши доброга чилаша,
„Па му чилаш одпустио крила, 55
„К'о да му је у помоћи вила,
„Канда рода Краљевића Марка!“
Па остави ону књигу бјелу,
Па он пише другу књигу бјелу,
Која иде у Сења бијела, 60
А на крило Секуле-срдара:
„Ајде сине, што-год брже можеш,
„Хоће паша да отме дјевојку!“
Кад је чуо Секула-срдаре,
Сврх је себе на коња скочио, 65
Па он цикну као гуја љута,
Па с' облачи и опрема лјепо,
Све у сребро и у чисто злато,
Дробан бисер и камење драго,
На читаша мрку међедину, 70
По њем стере злаћане ћултане,
А претеже злаћане колане,
Па он иде у Грахово бјело,
Право иде старцу на ужину.
Код старца је ужину ужин'о, 75
И ту био ноћцу преноћио;
Кад у јутру бео дан освану,
Али спрема Граховачки кнеже,
Спрема ћерку у Удбине града,
Да му види паша лепу ћерку. 80
Кад је дошла у Удбине града,
Ал' бјеседи паша из Удбине:
„Ој Драгиња, драго дјете моје,
„Кажи, чедо, за ког волеш поћи?
„Ил' се волеш звати пашиница, 85
„Или млада поћи за јунака?
„Код јунака носиш чисту свилу,
„Код мене ћеш у свими ходити,
„А носићеш и сребро и злато,
„Дробан бисер и камење драго!“ 90
Превари се уједе је гуја,
Па говори паши господину:
„Ала јесте, паша господине,
„Ја се волем звати пашиница,
„Него млада поћи за јунака!“ 95
Кад то чуо Секула-срдаре,
Он ти иде паши господину,
Па бесједи Секула-срдаре:
„Кажидер ми, паша господине,
„Дедер кажи тој твојој Драгињи, 100
„Нека пружи своју десну руку,
„Да ја јунак сакидам прстење,
„Јер прстење мене много кошта:
„Сваки вреди по девет градова,
„Сама бурма кошта Цариграда!“ 105
Ал' беседи паша господине:
„Пружи, Драга, твоју десну руку,
„Нека каур сакида прстење!“
Пружи она уједе је гуја,
Трже сабљу Секула-срдаре, 110
Трже сабљу отсече јој руку;
Па подвикну јасно, гласовито:
„Сад смо, пашо, право поделили,
„Мени рука а теби дјевојка!“
Ал' бесједи паша од Удбине: 115
„Ој Секула, једна јогунице,
„Сутра ћеш ми на мејдан изићи,
„На чистоме пољу Граховачком,
„Тад ћу теби одузети главу!“
Па он пише ситне књиге бјеле, 120
Па их шаље у Босну поносну,
А по оне Босанлије Турке,
Колико је на горици листа,
Толико је у Турчина војске!
Па дозивље Type момче младо: 125
„Оди, Туре, драго дјете моје,
„Да ти кажем до две до три речи:
„Оћеш-ли ми сакинути главу,
„Са Секуле из Сења срдара?
„Ако-ли ми, сине, то учиниш, 130
„Ја ћу теби Босну поклонити,
„Па њом владај за живота твога,
„И даћу ти једну кулу блага,
„У којој је до колена злато,
„И даћу ти булу за слушкињу!" 135
То је Туре тешко дочекало,
Па бесједи наши господину:
„Хоћеш дати што си обећао?"
Ал' га паша помилова руком:
„Хоћу, Туре, драго дјете моје!“ 140
Па се Type кроз пољану вине,
Кроз пољану бјелога Грахова,
Канда звезда преко неба пређе,
На пољани Секулу нашао,
Трипута је њега обишао, 145
Четврти пут сабљом измануо!
Ал' Секули Бог и срећа даде,
Никакве му рaнe не зададе,
Већ кошуљу утера у плећа.
Али викну Секула-срдаре: 150
„Ој Турчине вјеро некрштена,
„Није мајка родила јунака,
„Нит' Турчина кучка оштенила,
„Ко б' Секули на мејдан изиш'о,
„И скинуо са рамена главу, 155
„Видиш море, да си погинуо!
„Што-ли ће ти нена кукавица,
„Што-ли ће ти була удовица?“
Понда ману и десно и лево,
А како је лако замануо, 160
Под њиме је седло пресекао,
Паде Туре у зелену траву.
Па подвикну Секула-срдаре,
Па подвикну јасно гласовито:
„Што си стао, пашо од Удбине? 165
„Купи, пашо, сву своју орманду,
Па ти оди мени на мејдане!“
Нема куда паша господине,
Већ он купи сву своју орманду,
Па он дође њему на мејдане; 170
Колико је на горици листа,
Толико је у Турчина војске!
Па се магла ведру небу дигла,
Не види се небо од прашине,
Како лете Турци на мејдане! 175
Ал беседи Секула-срдаре,
Он беседи својему чилашу:
„Ој чилашу, драго добро моје,
„Ево лете Турци на мејдане,
„Ајде сада, јуриш, међу Турке!" 180
Како му се чилаш расрдио,
Седам фати унапредак скаче,
Бјелу пену преко себе баца,
Из ушију громови пуцају,
Из ноздрва ладна киша бије, 185
Из копита огањ-ватра сјева;
Кад се они јесу сустрчали,
Пет стотина сабљом исекао,
Пет стотина оде рањеника,
Да ни један пребољет' не може; 190
Пет стотина коњем погазио,
Пет стотина буздованом бије,
Пет стотина натерује јунак,
Један другом да везује руке.
Од Турака нико не остаде, 200
Само оста паша од Удбине,
И он бјежи, па се Богу моли:
„Мили Боже, изнеси ми главу,
„Нигде више на мејдане не ћу,
„За живота ти сењски срдара, 205
„Понајвише Секуле-срдара!“
Од господе нико не остао,
Само паша од Удбине града.
Преступа му Секула сердаре:
„Ала пашо, тебе нужда нашла, 210
„Видиш, паша, да ћеш погинути!"
Трже сабљу одсече му главу.
Па подвикну јасно гласовито:
„Погледајдер, од Грахова кнеже,
„Ди је паша, а ди му је глава, 215
„А ди јоште пашина орманда?"
Па се крену с Богом путовати.
Кад је дош'о двору своме бјелом,
От'шо јунак, а наш'о дјевојку,
Па се јунак опет оженио, 220
И опет је на мејдан ишао.
Са госпојом пород породио,.
До три ћери и девет синова!
Ћери јесте дао за господу,
А синове жени од господе!225
