5
Женидба Пивљанина Баја
Везак везло тридест ђевојака,
Тамо неђе Сењу на Крајину,
А на танку Иванову кулу,
Све сестара влашкијех сердара,
Међу њима Анђа Иванова,
Свака цура бјеше испрошена,
Свака цура ђувегију хвали,
А не хвали Анђа Иванова,
Него млада сузе пролијева,
Од очију низ бијело лице.
Бесједи јој Јела Мандушића:
"Кујо једна, Анђелијо млада,
Ево ође тридест другарица,
Свака цура ђувегију хвали,
А ти си се млада понијела,
Ђе је тебе добар испросио,
Добар јунак Пивљанине Бајо,
Од питома Рисна и Перасна!"
А говори Анђелија млада:
"Прођи ми се Јело Мандушића,
Нијесам се млада понијела,
Ђе је мене добар испросио,
Добар јунак Пивљанине Бајо, -
Залуду је мене испросио
И велико благо потрошио,
Кад се љута натурила гуја,
Љута гуја Бишчанин Алија,
Те је мене младу препросио,
Бајово је расков'о прстење,
Те удрио на хрте литаре
И Бајову чоху раскројио,
Па удрио на хрте покровце;
Бог убио сењског капетана,
Те ме младу даде за Турчина,
А ја млада за Турчина нећу,
Но ћу завит' очи у мараму,
Па ћу скочит' у воду студену!"
Мнидијаше нико не чујаше,
То је чуо Сењанине Иво,
Па дохвати дивит и хартију,
Па је ситну књигу направио,
А спрема је Пивљанину Бају:
"Чујеш зете Пивљанине Бајо,
Знаш ли Бајо није давно било,
Кад си дош'о Сењу на Крајину,
У мене си цуру испросио
И много си рока оставио,
Оставио три мјесеца дана,
Да ти дођеш за ђевојку, Бајо, -
Залуду си цуру испросио,
Е се љута натурила гуја,
Љута гуја Бишчанин Алија,
Те је твоју цуру препросио,
Отиће ти цура за другога,
За Турчина Бишчанин Алију, -
Чим добијеш ово моје писмо,
Одмах купи кићене сватове,
Хитај Бајо одмах за ђевојку,
Јер ће цура отић' за другога."
Па кад Бају књигу направио,
Одмах другу Иван накитио,
Па је пише Бишчу на Крајину,
Баш Турчину Бишчанин Алији:
"Чујеш зете, Бишчанин Алија,
Кад си цуру у мен' испросио,
Љута се је натурила гуја,
Љута гуја Пивљанине Бајо,
Те је твоју цуру препросио,
Ђевојка ће отић’ за другога,
Купи свате хитај за ђевојку,
Јер ће цура отић' за другога!"
Па је и ту књигу испратио.
Књига дође Бају Пивљанину,
Кад видио шта му књига пише,
Четири га јада задесише;
Код њега се сестрић придесио,
По имену дијете Јоване:
"Мој ујаче, Пивљанине Бајо,
Оклен тебе ситна књига дође,
Те је тако тебе забринула,
Је ли књига од дуга мегдана?"
Бесједи му Пивљанине Бајо:
"Мој сестрићу, дијете Јоване,
Није књига од дуга мегдана,
Но ми цура хоће за другога,
Да за кога не би ни жалио,
Но се љута натурила гуја,
Љута гуја Бишчанин Алија,
Па ми цура хоће за Турчина!"
Кад зачуо сестрићу Јоване,
Плану Јован као ватра жива:
"Не бој ми се мој ујаче Бајо,
Цура отић' неће за Турчина,
Док је нама на два рама глава,
Него саде свате да купимо!"
Скочи Јован од земље на ноге,
Ситне књиге на све стране пише
И позива Јован у сватове,
Књигу пише Лиму барјактару,
А да хита до Бајова двора
И да купи кићене сватове,
По Приморју и око Приморја
И малене ломне Горе Црне,
Док скунио пет стотина свата,
Скупише се под Бајову кулу,
Поставише Лима барјактара,
Да он буде сватски старјешина,
А ђевера сестрића Јована
И остале по реду сватове,
Све дадоше што је за којега,
Па с' отале свати подигнули,
Дан по данак, а конак по конак,
Док дођоше Сењу на Крајину,
Јека иде Сењу иа Крајину,
Од добријех коња и јунака
И пушака боја жестокога.
А да видиш Сењанина Ива,
Кад је Иво угледо сватове,
Он излази у поље зелено
И сретоше кићене сватове,
Руке шире у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Ту сватове дивно разредише,
На петине и на деветине,
Да је љепше свату на конаку,
Баја води на бијелу кулу
И сестрића дијете Јовапа.
Таман сјели и отпочинули,
Докле стаде јека из пријека,
Док ево ти силне потурице
И он води киту и сватове.
Кад их био угледао Иво,
Он изиђе у поље зелено,
На он срете кићене сватове,
Лијепо их Иво дочекао
И Турчину разреди сватове,
На петине и на деветине,
Да је љепше сват'ма на конаке,
А Алију поведе на кулу,
Састаше се двије ђувегије,
Ту их дивно Иво дочекао.
Кад у јутру јутро освануло,
Скупљају се кићени сватови,
Повикаше гласити чауши:
"Азурала кићени сватови!"
Но да видиш муке и невоље,
Једна цура, двије ђувегије,
Па се одмах наредит' не море.
Бајо вели: "Моја је ђевојка,
Ја сам цуру прије испросио!"
А Алија: "Моја је ђевојка,
Ја сам ти је благом натурио!"
Одмах ћаху заметнути кавгу,
Но не даде Сењанине Иво:
"Стан'те мало двије ђувегије,
Ви немојте кавгу заметати,
Но гледајте но се наредите,
Ви изид'те тамо на главицу,
Па прострите диван кабаницу
И прострите бурме и прстење,
Ја ћу извест' лијепу ђевојку,
Нек' обере кога њојзи драго,
Ви остали у сватове пођ'те!"
Ту су они послушали Ива,
Изиђоше пред бијелу кулу
И просуше бурме и прстеље,
Иво младу поведе ђевојку.
Но да видиш проклетога Ива,
Бесједи му лијепа ђевојка:
"Мио брате, Сењанине Иво,
Ја те Богом великијем кумим,
Кажи мене Бајово пршћење,
Жива отић' за Турчина нећу!"
А Иво јој на то одговара:
"Сестро моја, Анђелијо млада,
Немој узет' Пивљанина Баја,
А шта ће ти ајдук од ајдука,
Који куће ни кућишта нема,
Но ти узми силнога Турчина,
А ђе но ћеш господоват' млада,
Свилу прести, а злато дерати,
Шећер јести, медну воду пити!"
Али цура сузе пролијева:
"Млада отић' за Турчина нећу!"
Кад доведе лијепу ђевојку,
Ту је Иво био преварио,
Те не узе Бајово прстење,
Него узе силне потурице.
Кад покуии бурме и прстење,
Скочи Туре од земље на ноге,
Па ђевојку прихвати за руку:
"Баш аферим Анђелија млада,
Вољећу те као моју душу!"
Па јој скиде злаћане мараме,
Па натури дувак и фереџу.
Плану Јован као ватра жива,
Одмах ћаше заметнути кавгу,
Но не даде Сењанине Иво:
"Ви немојте заметати кавгу,
Но водите лијепу ђевојку,
Нек' је Бајо сватски старјешина,
А ђевера сестрића Јована!"
Ту скочише па их умирише
И сватови на то пристадоше,
Ту ручаше кићани сватови,
Сватови се дивно опремише
И ђевери спремише ђевојку.
Отален се свати подигоше
И одоше преко поља равна,
Одведоше лијепу ђевојку.
Кад су свати про планине били,
Близу били двије раскрснице,
Једна иде у росно Приморје,
Друга иде Бишчу на Крајину,
Јован иде крај ђевојке младе,
Па јој Јоваи тио проговара:
"Јао мене несуђена ујна,
Ако Бог да бићеш ми суђена,
Док је моја на два рама глава!"
То га зачу Бишчанин Алија:
"Моли Бога сестрићу Јоване,
А за ајтар Пивљанина Баја,
Сабљом би ти посјекао главу!"
Но да видиш дијете Јована,
До ђевојке коња поприћера,
Па јој диже дувак и фереџу,
А натури од злата мараме.
Пошто виђе силна потурица,
Он потеже бистра џевердана,
Па он гађа дијете Јована,
Саломи му ногу у кољену.
А кад пуче пушка у Турчина,
Остали се свати узмутише,
Онда танке пушке запуцаше,
Паде тама од пушчаног праха,
Побише се огњем жестокијем,
Ни брат брата познати не може,
А камо ли Турчин каурина,-
По чему се Турци разликују,
Турци вичу азрет и Алија,
Срби вичу Исус и Марија,
Сам' остаде у пољу ђевојка,
Од таме се ништа не виђаше.
Бога моли лијепа ђевојка:
"Дај ми Боже вијор низ планину,
Да ја виђу сиња кукавица
Има л' иког жива од сватова,
Да ја видим сиња кукавица,
Ко ли гине, ко ли задобива?"
Докле вјетар низ планину пуну
И рашћера таму низ планину,
Док се даде њојзи погледати,
Од сватова никог не виђаше,
Без ђевера дијете Јована,
Па цијепа од злата мараме,
Те Јовану ране завијаше;
Док угледа Пивљанина Баја,
А какав је необичан Бајо,
Крвава му до рамена рука
И његова оштра посјеклица,
Из лакат' му крви леденица
И он води свезана Турчина,
А Турчина Бишчанин Алију,
Свезанијех наопако рука;
Бајо дође сестрићу Јовану
И Јована види под ранама:
"Мој сестрићу, дијете Јоване,
Мореш ли ми ране пребољети?
Јесу ли ти ране од видања,
Да те водим Рисну и Перасну,
Да добавим од мора ећиме
И набавим преблаге мелеме!"
Бесједи му дијете Јоване:
"Мој ујаче, Бајо Пивљанине,
Ја ти ране могу пребољети!"
Стадоше се окупљат' сватови,
Скупило се четири стотине,
Што их Бајо бјеше избројио
И стотину њему изгинуло,
Што мртвијех и што рањенијех,
Од Турака нико не утече,
Ни да каже како му је било,
Осим једног ђувегије млада
И њему су савезане руке.
Кад је Бајо скупио сватове,
Што је њему претекнуло живо,
Па је мртве своје сахранио
И остави Бајо на планину
И свакога дивно сахранио
И када се свати искупише,
Тада Ибру посијече главу
И одведе лијепу ђевојку
До питома Рисна и Перасна,
Ту свадбова за неђељу дана,
Ту доведе и попа и кума,
Те се вјенча с лијепом ђевојком.
А Јовану добави ећиме,
Те Јована дивно извидао.
Људи веле да ј' истина било,
Ја л' је било, ја ли није било,
Сад велимо да се веселимо.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
