Женидба Мије Беговића[1]
Сина жени бегова госпоја,
Она жени Мију јединога,
Испроси му Аннцу девојку.
Мало Ани рока оставили,
Мало рока док до двора дође 5
И сакупи кићене сватове.
Лијепе је свате сакупила,
Све мезимце негом неговане,
Беле коње, а мрке јунаке,
Вучји капа, мори подбрадника. 10
Избацише пушку двоцјевкињу,
Па развише свилене барјаке,
Ударише бубњи и свирале,
Разиграше помамне коњице
И одоше гором по дјевојку. 15
Кад су дошли девојачку двору,
Гостили се за недељу дана,
Вино пили и коње играли,
Све надигра свате и јунаке,
Надиграла удавача Ана. 20
Ал' говори из облака вила:
„У з’о час си, јединице Ано,
У з’о час си коло надиграла,
Заћи ће ти твоје јарко сунце
Нељубљено и незагрљено!” 25
То говори вила из облака,
То говори, Мијо се обори
Усред кола, св’јету на погледу,
Доле паде, више не устаде
И предаде Богу своју душу. 30
Кад зацвили нељубљена Ана,
Све коло заплакало било,
Нит’ остала у сватови душа
Која није Мију целивала,
Целивала и росила лице. 35
Мртва Мију Ана целивала,
Целивала, пак је запевала:
„Чарне очи, јер ме не гледате
К'о шго сте ме код мајке гледале!
Медна уста, јер ме не љубите 40
К'о што сте ме код мајке љубила!
Беле руке, јер ме не грлите
К’о што сте ме грлиле код мајке!”
Кида Ана свој венац зелени
И накити у сандуку Мију, 45
Од прстења крст му начинила,
Од привеза покров сакројила
И покрива Мију јединога.
Глас допао беговој госпоји,
Цвили, плаче бегова госпоја, 50
Па узима танане покрове,
Брзо језди јединоме Мији
Да покрије чедо нежењено.
Беседила Аница девојка:
„Свекрвице, мила моја мајко, 55
Нерођена кано и рођена,
Ја сам Мију лепо саранила,
Од прстења крст му направила,
Од превљеза покров сакројила
И покрила Мију јединога!” 60
Свекрвица Ани беседила:
„Ој Анице, моја јединице,
Јер ми ниси бар до двора дошла?”
Одговара Аница девојка:
„Свекрвице, моја мила мајко, 65
Нерођена кано и рођена,
Ја би дошла двору бијеломе,
Ал’ је мене срећа прескочила,
Мртав Мијо у колу клонуо,
Баш у колу, у мајчину двору, 70
И предао Богу своју душу!”
Кад су Мију свати саранили,
Воде мајку двору бијеломе,
Савијаше свилене барјаке,
Ућуташе бубњи и свирале, 75
Муком иду, муком јадикују,
Муком с мајком и тугу дијеле.
Кад стигоше двору бијеломе,
Двори б’јели тамом потавнише,
Уватише коло наопако, 80
Поп’јеваше песме жаловите,
Отпјеваше Мију јединога.
(АСАНУ, бр. 8552/257, XV, 2, бр. 85).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
