Женидба Митра Ђурђевића
(Из Груже)
Која гора јеком појекује?
Јеком јечи висова Кунара:
Гором иду кићени сватови,
Они воде Ружицу ђевојку
За сокола Митра Ђурђевића. 5
Кад су били сред горе зелене,
Ђевојка је коња уставила,
Сватовима млада говорила:
„Чујете ли кићени сватови!
„Зазор ми је у вас погледати, 10
„А камо ли с вама бесједити,
„Врјеме дође, ваља бесједити:
„Уставите свирке свеколике,
„А савијте свилене барјке,
„Не пјевајте; нит’ пушке бацајте, 15
„Ова гора нигда није сама.
„Без хајдука ал’ без мрка вука;
„У тој ј’ гори Биљур харамбаша,
„Трипут’ ме је у мајке искао,
„Мајва ме је њему поклонила; 20
„Ако Биљур осјети сватове,
„Ви не ћете кроз пданину проћи,
„Нит однијет’ на рамену главе,
„А камоли провести ђевојку.“
А то Биљур и слуша и гледа. 25
Одма пуче тридесет пушака,
Одма паде тридесет сватова,
Међу њима Митре Ђурђевићу,
Сам’ остаде на коњу ђевојка.
К’ њој дотрча Биљур харамбаша, 30
И са њиме тридесет хајдука,
Па узеше коња и ђевојку,
Одведоше уз гору зелену,
Док дођоше под највишу јелу,
Ту са коња скидоше ђевојку, 35
Па седоше мрко пити вино.
Служи вино Ружица ђевојка,
Вино служи, а сузе пролива.
А њу пита Биљур харамбаша:
„О Ружице лијепа ђевојко! 40
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти рониш сузе од образа?
„Ал’ су теби необични двори,
Твоји двори сувоврха јела,
„Ал’ су теби свати необични, 45
„Твоји свати тридесет хајдука?
„Ал’ ја Биљур хитар ђувегија?
„Али жалиш Митра Ђурђевића?"
Одговара Ружица ђевојка:
„О Биљуре, драги господару! 50
„Мени нису необични двори.
„Ни сватови тридесет хајдука,
„Нит’ ти Биљур хитар ђувегија,
„Нит’ ја жалим Митра Ђурђевића;
„Но ја жалим свилене дарове, 55
„А дарове свнл’не бошчалуке,"
„Ђе су моје очи искапале,
„Све везући свил’не бошчалуке;
„Па дарови моји остадоше,
„Насред равне Кунаре планине, 60
„Ђено моји свати изгибоше;
„Сад сам нове свате задобила,
„А немам их чиме даривати;
„Но Биљуре! драги господару!
„Пусти мене доле у планину, 65
„Да отидем на среду планине,
„Ђено моји свати изгибоше,
„Да преврћем сватовсве лешине,
„Да покупим по друму дарове,
„Е дарове свил’не бошчалуке, 70
„Да донесем овде у планину,
„Да дарујем моје нове сваве,
„Моје свате тридесет хајдука."
Одговара Биљур харамбаша:
„О Ружице, лијепа ђевојко! 75
„Иди доле, покупи дарове,
„Па даривај твоје нове свате;
„Одма пођи а брже ми дођи.“
То ђевојка једва дочекала,
Па подиже свилене скутове, 80
Па се стрча низ гору зелену.
Кад је мало била измакнула,
Тада скочи Биљур харамбаша,
Скочи Биљур на ноге лагане,
Па отиде путем пријекијем, 85
Иде Биљур како горски вуче,
Док достиже Ружицу ђевојку.
А кад Биљур достиже ђевојку,
Попријеко крај ђевојке пође,
Варака се од јеле до јеле, 90
Заклања се за јелово грање,
Да га не би виђела Ружица.
Кад Ружица на друм изодила,
Код сватова, ђе су изгинули,
Она пође редом кроз сватове, 95
Иде Ружа од леша до леша,
Па преврће коње и јунаке,
Тражи Ружа ручнога ђевера.
А кад нађе ручнога ђевера,
Ухвати га за бијелу руку, 100
Измаче га из крви јуначке,
Убриса га свиленом марамом,
А покри га од свиле јаглуком,
Проли сузе низ бијело лице.
Опет пође Ружица ђевојка, 105
Опет пође од леша до леша,
Па преврће коње и јунаке,
Тражи Ружа свога ђувегију,
А на име Митра Ћурђевића.
А кад нађе Митра Ћурђевића, 110
Ухвати га за бијелу руку,
Измаче га из крви јуначке,
Убриса га свиленом марамом,
А покри га од свиле јаглуком,
Па пролива сузе од образа. 115
Све мислила Ружица ђевојка,
Све мислила, на једно смислила;
Нехте ићи у гору Биљуру,
Но се Митру за појаса маши,
Па повади Митрове ножеве, 120
Удари се посред срца жива,
Мртва млада поред Митра паде
Мртва паде, жива проговара:
„Кад не љубим 'вакога сокола,
„Мог сокола Митра Ђурђевића, 125
„Нек не љубим ни горског хајдука,
„Е хајдука Биљур харамбашу."
То изусти, лако душу пусти,
Све то Биљур и слуша и гледа,
Изпријека крај јеле зелене, 130
Па дотрча Ружици ђевојци,
Окрену је три, четири пута,
Погледа је десетина пута,
Проли сузе низ јуначко лице,
Све мислио Биљур харамбаша, 135
Све мислио, на једно смислио:
Па узима од Руже ножеве,
Удари се посред срца жива,
Мртав Биљур паде крај Ружице,
Мртав паде а жив проговара: 140
„Кад сам ’ваку жалост учинио,
„Те сам двоје мило раздвојио,
„Раздвојио Митра и Ружицу;
„Па кад нема Митра и Ружице,
„Нека нема и мене Биљура, 145
„Е Биљура горскога хајдука.“
То изусти а душу испусти.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
