Женидба Златарића Ива
(Кате Мурат)
Још зорица не би заб’јелила,
Нико сестру своју дозивао:
»Устан’, Маре, драга сестро моја!
Ти отвори прозор од истока
и погледај преко ведра неба 5
је ли зора б’јела заб’јелила,
ол’ Влашићи небо препјешили,
је ли сјајан на заходу мјесец.
Колика је божија ноћ била,
сву ноћ н’јесам санак боравио 10
од клопота коња и сокола,
од џамора младијех јунака.«
Кад ђевојка свога чула брата,
од истока прозор отворила;
ма не гледа прако ведра неба, 15
нег’ пред дворе росне у ливаде,
угледала л’јепа два шатора:
један шатор свиле од шиткове,
други шатор свиле од зелене.
Који шатор свиле од шиткове, 20
под њим сједи од Сибиња Јанко,
око Јанка л’јепа кита свата,
сви му свати у сухому злату;
а на Јанку колико је злата,
три би б’јела саградио града! 25
Жуто момче, а жуто одјели,[1]
то му ништа не пристоји л’јепо.
Који шатор свиле од зелене,
под њим сједи Златарића Иво,
око Ива л’јепа кита свата, 30
сви му свати велу у бијелом’
и он јунак Златарића Иво,
вас је Иво велу у бијелу;
младо момче б’јело и румено,
рухо б’јело пристоји му л’јепо. 35
Кад то млада виђела ђевојка,
брату шета б’јеле у ложнице
и своме је брату говорила:
»Николица, брате, добро моје!
Пред двором нам л’јепа два шатора: 40
један шатор од свиле шиткове,
а други је свиле од зелене.
Који ’е шатор свиле од шиткове,
под њим сједи од Сибиња Јанко,
око Јанка л’јепа кита свата, 45
сви му свати у сухому злату,
и он Анко у сухому злату.
Који шатор свиле од зелене,
под њим сједи Златари'а Иво,
око Ива л’јепа кита свата, 50
сви му свати велу у бијелу,
и он јунак Златари'а Иво,
и он Иво велу у бијелу.«
Кад је Нико сестре разумио,
он је сестри својој говорио: 55
»Л’јепа Маре, драга сестро моја!
Сестро Маре, уреси се л’јепо
и ти узми племените даре,
шетај, сестро, дворе пред бијеле
под шаторе од Сибиња Јанка, 60
оно Јанко, мило твоје драго;
даруј Анка, вјереника твога.
Ма те молим, Маре, сестро моја,
кадар Јанку будеш дават’ даре,
не гледај га лишце у румено, 65
него гледај у траву преда се.
Кад дарујеш вјереника твога,
шетај, сестро, друге под шаторе,
под шаторе Златарића Ива,
оно Иво, твој ручан ђевере; 70
даруј њега, драга сестро моја,
не гледај га лишце у румено,
него гледај у траву преда се.«
Кад ђевојка свога чује брата,
л’јепо се је млада уресила 75
и узимље племените даре.
Шета млада дворе пред бијеле
под шаторе од Сибиња Јанка.
А кад млада дође под шаторе,
Јанку се је л’јепо поклонила, 80
погледа га лишце у румено,
л’јепо млада Анка даровала.
Па ми шета друге под шаторе,
под шаторе Ива Златарића;
кадар Иву под шаторе дође, 85
л’јепо му се млада поклонила,
погледа га лишце у румено,
на Ива се мада насм’јејала
и говори Иву Златарићу:
»А л’јеп ти си, мој соколе Иво! 90
А л’јепо ли своје лишце имаш!
Је да Бог да ја да будем твоја,
ако ниђе, гори у зеленој!«
Па га млада л’јепо даровала
и врати се дворе у бијеле, 95
шета млада б’јелу у камару,
на меки се душек превалила,
по душеку разметала руке
како утва крилим’ по Дунају;
цмили Маре и сузе прол’јева. 100
Јес’ је младу чула неве драга,
к њоме шета б’јеле у камаре
и својој је з’ови говорила:
»А што цмилиш и сузе прол’јеваш?
Оли жалиш што ми се удаваш? 105
Оли жалиш брата остарјела?
Ти не жали, драга з’ово моја!
И ја сам сестра међу браћом била,
ја сам браћу моју оставила.«
А њоме је з’ова говорила: 110
»Прођи ме се, драга моја неве!
Ја не жалим што ти се удавам
нити жалим брата остарјела;
нег’ ја жалим, драга моја неве,
а мој братац за кога ме дава, 115
а за њ старца од Сибиња Анка!
Да га видиш, драга моја неве,
од Анка би умрла од страха!
С’једа му је и брада и глава,
нема у глави зуба врагутога. 120
Не би га се вране накљувале,
нег’ би драго лишца наљубио!
Што ме не да Златарићу Иву?
Л’јеп је Иво како и ђевојка!«
Све то мисли лијепа ђевојка 125
да је нико и одникле не чује;
све је слуша братац Николица
иза врата бијеле камаре.
Тешко се је Нико расрдио,
у врата је ногом ударио, 130
сама су се врата растворила,
голом кордом у десници руци
он пошета б’јелу у ложницу
сестри својој да ос’јече главе;
ма му не да своја љуби драга: 135
»Немој, Нико, драги господаре!
Не крвави бијелу камару,
немој б’јеле мрцинавит’ дворе,
сестру подај за кога ти драго.«
Кад је Нико своју љуби чуо, 140
он је сестри својој говорио:
»Устани се, драга сестро моја!
На ти оне румене јабуке,
па ти шетај на прозор од двора
и ти баци румену јабуку 145
под шаторе онога јунака
што ти срцу омилио није[2]
да ти буде ручна за ђевера.«
Кад то чула лијепа ђевојка,
из душека на ноге скочила 150
и узимље румене јабуке,
шета ш њоме на прозор од двора.
Мудра била лијепа ђевојка,
мудра била, мудро говорила:
»О јабуко, све моје уздање! 155
Ђе је срце моје полећело,
онди, моја, полети, јабуко!«
Па јабуку баца низ прозоре
под шаторе Златарића Ива.
Добра срећа рука ђевојчина: 160
Иво ’е л’јеву примио у руку,
овако је Иво говорио:
»Мили Боже, на свему ти фала!
У л’јеву ми допаде јабука,
у десну ће лијепа ђевојка!« 165
Кад је Нико сестру сагледао,
овако је њоме говорио:
»Веле јадна, драга сестро моја,
веле јадна, кога си узела?
Њега, сестро, Златарића Ива! 170
Иво нема блага ни малахно,
нег’ у двору двије сестре своје,
обе двије младе неудате,
нити ће се удат’ никадара.
Што не узме од Сибиња Анка? 175
Има Анко силновито благо:
и на Анку колико је злата,
три би б’јела саградио града!«
Ал’ говори сестра Николина:
»Истина је, брате, добро моје, 180
да ’е у Анка силновито благо,
а кад није мому срцу драго?
Моје ’е драго Златарића Иво.
Ако Иво и не има блага,
једа за њим не умрем од глада. 185
Није благо ни сребро ни злато,
већ је благо што је срцу драго!«
Па сватови у двор ушетали
и дали јим лијепе ђевојке.
Отоле се свати отправили. 190
Здраво дођу Ивове у дворе
и он Иво доведе ђевојке.
Има Иво двије сестре своје,
ма су обе младе удомљене.
Кад виђела сестра Николина, 195
свому брату б’јелу књигу пише:
»О Никола, брате, добро моје!
Истина је, брате, добро моје:
има јунак Златарића Иво,
има Иво двије сестре своје, 200
обе су се младе поудале.
Иво нема у двору никога,
него своје остарјеле мајке;
мене стара милује лијепо
и он Иво доста има блага.« 205
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
