Женидба Диздаревић Меха
0001 Уранио Диздар-ага Дедо,
0002 у бијелој од камена кули,
0003 уранио, ватру наложио,
0004 а Мехмед му кафу начинио.
0005 Са Мехмедом мрку кафу пије,
0006 кафу пију, разговарају се.
0007 А док ага ћеиф уфатио,
0008 одмаче се ага од оџака,
0009 па је сеир поље учинио:
0010 а за поље прифатила тама,
0011 док из таме ниче коњениче.
0012 Познаје га Диздар-ага Дедо,
0013 познаје га, познати не море.
0014 Тада Меху сину говораше:
0015 „Мореш знати тко је на дорину?”
0016 „Ах не могу, мој милосан бабо!”
0017 Истом бахну Мехмедова мајка,
0018 наднесе се над пенџере мајка,
0019 а бир виђе, бирде га познаде,
0020 па Мехмеду говорила сину:
0021 „Мој Мехмеде, мој соколе сине,
0022 оно ј’ дајо, Вранић Алибего,
0023 иди дајџи, те отвори врата.”
0024 А он паде авлији на врата,
0025 кад авлинска отвори врата,
0026 у то дајо паде на дорину,
0027 он Мехмеду турски селам даде,
0028 а Мехмед му селам прифатио,
0029 за јуначко питају се здравље.
0030 Онда дајо одсједе дорина,
0031 па ето га уз бијелу кулу.
0032 Кад изиде на агину кулу,
0033 одма паде у одају Деду;
0034 како паде, Деду селам даде,
0035 а селам му прифатио Дедо,
0036 по томе му хошђелдију даје,
0037 и чудан му тибар учинио.
0038 Мехмед дају кафу дофатио;
0039 кафу пије Вранић Алибего,
0040 кафу пије, еглен отворио.
0041 Ја шта рече лакрдију дајо:
0042 „Чујеш зете, Диздар-ага Дедо,
0043 вид’ у тебе на женидбу Меха,
0044 већ је вакат да га оженимо!
0045 Јеси л’ гдјегод загледо дјевојку,
0046 за Мехмеда, свог сокола сина?”
0047 „Не знам, шура, Вранић Алибего:
0048 гдје дјевојка, пријатеља нема,
0049 гдје пријатељ, не има дјевојке,
0050 не море се да обоје нађе.”
0051 „Питај свога нејака Мешина,
0052 је л’ ти гдјегод загледо дјевојку?”
0053 „Јесам, бабо, врљичког имама,
0054 а Златију, лијепу дјевојку,
0055 ах, мој бабо, у Врљици граду.
0056 Већ ти изун иштем и бесједу,
0057 да ми дадеш четири сеиза,
0058 нека спреме коње делијама.
0059 Да ми дадеш четири делије,
0060 а да са мном пођу до Врљике.”
0061 Бабо му је молбу послушао,
0062 дао њему изун и делије.
0063 Добре му је коње опремио,
0064 а Мехмед се такум учинио.
0065 На се меће најбоље хаљине,
0066 што их носи о Бајраму Мехо,
0067 два бајрама у години дана,
0068 а у џепе насу маџарија,
0069 па он коњу на авлију сиђе,
0070 с делијама коње отискује,
0071 од бијеле Диздареве куле.
0072 Куд год иде, до Врљике сиђе,
0073 а кад кули сиђе имамовој,
0074 на авлији отворена врата.
0075 Мехмед мисли да нитко не види,
0076 на авлији Златка имамова.
0077 Кад га виђе, побјеже дјевојка,
0078 и замаче у женску авлију.
0079 Он бабове завика делије:
0080 „Останите вратим на авлији,
0081 док ја идем око танке куле,
0082 нећу ли је застат у авлији.”
0083 Па одјаха око танке куле,
0084 кад авлинска затворена врата.
0085 Мехо узе у руке кајасе,
0086 а потури коњу бакрачлије,
0087 сави ноге, прескочи авлију,
0088 баш ко оро крсташ на лешину.
0089 У авлији застаде дјевојку.
0090 Побјеже му уза мердевине.
0091 Кад је била на по мердевина,
0092 тад јој момак тихо проговара:
0093 „Ох, Златијо Врљичког имама,
0094 осејри ме, лијепа дјевојко,
0095 осејри ме, а бегениши ме,
0096 запало ти, би ли пошла за ме?”
0097 А вели му Златија дјевојка:
0098 „Серхатлијо, теби фајде нема,
0099 нема фајде, а нема зијана,
0100 јер ме мајка дала за другога,
0101 ево има девет годин дана.
0102 Ах да нисам за другога дата,
0103 сада бих ти џевап учинила,
0104 а не бих те даље пропустила.
0105 Већ ако си соја господскога,
0106 и ако си срца јуначкога,
0107 гони коња до Притоке равне,
0108 а до куле бега Осман-бега.
0109 У бега је дилбер Умихана,
0110 и боља је и љепша од мене.
0111 Ал’ је и њој вјера застављена,
0112 застављена од Аршана бана,
0113 на Бојкову пољу зеленому.
0114 Водило је седам бајрактара,
0115 ал’ изиђи на Бојково бане,
0116 и погуби цури бајрактара,
0117 а побјегни цура на брзини,
0118 на путаљу баба Осман-бега.
0119 Изгинуше четири везира.
0120 Што погибе унђурски везире,
0121 таквога није у султана!
0122 Мезари су један до другога,
0123 на мезарим четири турбета.
0124 Што је турбе унђурског везира,
0125 таквога га нема у султана!”
0126 Кад је момак ријеч разумио,
0127 он не хћеде авлији на врата,
0128 вет окрете опет про авлије.
0129 Прескочи му парип на авлији,
0130 па објаха око танке куле,
0131 а бабове завика делије:
0132 „Овди мјеста нема ни ђевојке!”
0133 Па одатле оде путујући,
0134 док он селу и Притоци сиђе,
0135 а до куле бега Осман-бега.
0136 Када кули и авлији сиђе,
0137 млидијаше, нитко не виђаше.
0138 Он најаха испод танке куле,
0139 Умихана на пенџеру сама.
0140 Тада момак рече са хајвана:
0141 „Што си таква, жалосна ти мајка,
0142 што ј’ на теби мрка бавранија,
0143 од очију сузе отопила,
0144 каква ти је мука и невоља,
0145 и од бога велика потреба?”
0146 „Не питај ме, момак серхатлија,
0147 и вук срећу у гори имаде,
0148 и шарена под каменом гуја,
0149 а ја јадна среће ни игбала,
0150 јер је моја срећа застављена,
0151 из Аршана, од аршанског бана.”
0152 „Умихана, би ли пошла за ме?”
0153 „Серхатлијо, пролази се мене,
0154 кад ми ништа помоћи не мореш.”
0155 Он је више ни питати неће,
0156 већ окрену пред беглук конаке;
0157 пред конаком одсједе хајвана
0158 па ето га бегу на беглуке.
0159 Дочека га беже Осман-беже,
0160 па он тибар учинио Меху,
0161 Мехо сио, ноге прекрстио;
0162 док сиђеше, кара акшам паде,
0163 акшам паде на земљицу црну,
0164 те клањаше, вечера изиде,
0165 па сједоше вече вечерати.
0166 Сједа беже, сједоше делије,
0167 али не хће Мехмед вечерати,
0168 већ измаче до џамли пенџера.
0169 На џамли се пенџер наслонио,
0170 па је сејир поље учинио.
0171 А пита га беже Осман-беже:
0172 „Де вечерај, Диздар-ага Мехо!”
0173 „Фала, беже, вечерати нећу.
0174 Вет сам чуо, казују ми људи,
0175 гдје си бостан башчу подгојио,
0176 а по њојзи питомо цвијеће,
0177 алкатмере и румене руже,
0178 а при ружи грана бејторана,
0179 док мирише, свак је бегенише,
0180 кад престане, онда нитко неће.
0181 Дај ми цуру, стеци пријатеља!”
0182 „Аја, Мехо, мој на мјесту сине,
0183 богами ти ја не дам дјевојке,
0184 јер ми цура није на удају.
0185 И вук срећу у гори имаде,
0186 моја цура среће ни игбала,
0187 жалосна јој до вијека мајка.”
0188 „Подај ми је, искат ти је нећу!”
0189 Док одајска полећеше врата,
0190 и док бану дилбер Умихана.
0191 Она бабу божи селам дава,
0192 а вели јој Мехмед лакрдију:
0193 „О дјевојко, сабура нејмаде,
0194 би ли пошла за Мехмеда млада?”
0195 Кад полеће лијепа дјевојка,
0196 подврну се хакикли нанула,
0197 истом Меху до крила панула.
0198 Пољуби му руку и кољено,
0199 остави му од злата мараму,
0200 он дјевојци прстен и аманет.
0201 Окрену се одаји на врата,
0202 па ето је низ кулу бијелу.
0203 Тко не виђе леђа у дјевојке,
0204 а низ плећи силне плетенице,
0205 а под њима од злата шевета,
0206 а под њима златна ћуптазета,
0207 тај љепоте ни видио није.
0208 Туј је Мехо сио вечерати,
0209 туј ноћио, добро уранио,
0210 и кад свану, на ноге скочио.
0211 Па изиђе одаји на врата,
0212 он царскоме оде хућумету,
0213 од кадије иште мураселу.
0214 Кадија му не да мураселе.
0215 „Ефендија, одсјећ ћу ти главу!”
0216 „Сједи, Мехо, јадан личинаре!”
0217 Даде му је, не рече ријечи.
0218 Окрену се џамиј и имаму:
0219 „Вјенчај, хоџа, дилбер Умихану!”
0220 Вјенча хоџа, не рече ријечи.
0221 Ето Меха кули Осман-бега,
0222 а кад кули Осман-бега сиђе,
0223 бег Осман-бег Мехемеда пита:
0224 „ Да ти триста Приточана дадем,
0225 нек те спрате уз Бојково, Мехо?”
0226 „Фала, беже, нећу ниједнога.”
0227 Узе перо, ситну књигу пише:
0228 „Чујеш добро, од Аршана бане,
0229 вољ ти саму изић на Бојково,
0230 вољ ти саму, вољ ти дићи војску.
0231 Бегову сам цуру испросио,
0232 моја цура, мати ми је дала,
0233 навешћу је прије хефте дана.”
0234 Па ту књигу шаровиту спреми,
0235 а кад књига оде до Аршана,
0236 Мехмед сиђе три бијела дана,
0237 и четири ноћи страховите.
0238 Кад четврто јутро освануло,
0239 Мехмед вику виче на делије:
0240 „Спремајте нам коње, витезове!”
0241 А делије коње опремише.
0242 Онда виче бега Осман-бега:
0243 „Опреми ми лијепу дјевојку,
0244 и путаља, коња од мејдана!”
0245 Он му коња и дјевојку спреми,
0246 изведе их на авлинска врата,
0247 парипове коње узјахаше,
0248 а зелено поље погазише,
0249 зелена се уфатише луга,
0250 а зелене горе и планине,
0251 куд год иде, на Бојково сиђе.
0252 А кад Мехмед на Бојково паде,
0253 до турбета унђурског везира,
0254 пред турбетом коња одјахива,
0255 па у турбе потискује руком,
0256 не могу се да отворе врата.
0257 Док завика са коња дјевојка:
0258 „Пружи, Мехо, од рамена руку,
0259 да ти куран-хамајлију дадем,
0260 објеси је турбету на врата.”
0261 Кад је Мехо цуру послушао,
0262 сама му се отворише врата,
0263 он у турбе уведе дјевојку,
0264 на турбету притворио врата.
0265 А Мехо се из турбета врати,
0266 пред турбетом ватру наложио,
0267 а уз ватру кафу приставио,
0268 па погледа мркијем очима,
0269 по Бојкову, на четири стране,
0270 док опази на Бојкову бана.
0271 Домала му стиже капетане,
0272 носи књигу, а Меху је даје.
0273 Мехо виђе што му књига каже,
0274 што у књиги од Аршана бане:
0275 „Чујеш, Мехо, турска серхатлијо,
0276 ето теби књиге нашаране,
0277 ја ми цуру и путаља спреми,
0278 ја, Мехмеде, да се сијечемо.”
0279 Овако му Мехо одговара:
0280 „Чујеш добро, од Аршана бане,
0281 ево теби књиге нашаране.
0282 Данас петак, данас турски светак,
0283 а сутра ће сванути субота,
0284 субота је у чифута светак,
0285 а недјеља вам је, бане, света.
0286 Понедјељак затим осванути,
0287 пазарни се данак догодити,
0288 на пазар се свијет састанути,
0289 и ми ћемо мејдан дијелити.
0290 Ко добије, онога дјевојка.”
0291 Шубха узе од Аршана бана,
0292 хесабљаше, преварит ће Мехо,
0293 па ће побјећ ноћи у планину.
0294 Он дозивље дванаест капетана,
0295 и пред њима Дуждевић Михајла.
0296 „Чујеш добро, Дуждевић Михајло,
0297 хајде дванаест узми капетана,
0298 и растури друштво око луга,
0299 да нам Турчин не побјегне Мехо!”
0300 Он растури око луга друштво,
0301 акшам паде и јација дође,
0302 док Дуждевић капетане викну:
0303 „Чујете ли, моји капетани,
0304 да ми наше коње појашемо,
0305 да удримо ноћас на Мехмеда:
0306 мени добар путаљ и дјевојка,
0307 вама дорат и са Меха глава,
0308 и агине четири делије.”
0309 Превари их, коње појахаше,
0310 и на Меха јуриш учинише.
0311 Крв прољева сву ноћ до сабаха,
0312 вома Меху ватра притужила
0313 и бог знаде, погинути шћаше.
0314 У том свану и сунце ограну.
0315 Онда Мехмед одјаха дорина,
0316 па је Мехмед ватру наложио,
0317 делије му кафу приставише,
0318 сједе пити кафу с делијама,
0319 кафу пије, с њима разговара.
0320 Кад суботу преданио Мехо,
0321 акшам паде, салдиса га војска,
0322 и бог знаде, погинути шћаше,
0323 док га дилбер Умихана викну:
0324 „О, Мехмеде, моје срце живо,
0325 нагнај коња турбету на врата,
0326 пружи б’јелу од рамена руку,
0327 да ти куран-хамајлију дадем,
0328 објеси је о бијелу врату,
0329 и бијелој од рамена руци!”
0330 Мехо добра наћера дорина,
0331 пружи руку, узе хамајлију,
0332 објеси је о бијелу врату.
0333 Крв прољева сву ноћ до сабаха,
0334 а недјеља јутро освануло.
0335 Кад свануло, одјаха дорина,
0336 момак кафу пије с делијама,
0337 а кад акшам на земљу пануо,
0338 опет на њег салдисала војска.
0339 Крв прољева сву ноћ до сабаха,
0340 кад свануло, одјаха хајвана.
0341 Таман било у огранак сунце,
0342 док ево ти фисна Маџарина,
0343 на алату у ал-ћерећету.
0344 А на њему маџарске хаљине,
0345 па кроз војску до турбета прође.
0346 Умихана Мехемеда пита:
0347 „Ко је оно, Диздаревић Мехо?”
0348 А он вели: „Бабова чифчија,
0349 са селишта, Радивоје кнеже.”
0350 А бир паде на алату кнеже,
0351 он Мехмеду добро јутро виче.
0352 Мехмед кнезу јутро прифатио,
0353 шири руке, с њим се пољубио.
0354 „Гдје си, Мехо, ниђе те не било,
0355 бабо ти се мамом помамио,
0356 и даиџа Вранић Алибего,
0357 а дигли су сву Крајину листом,
0358 на окуп је у Удбину војска
0359 хоће скоро бану ударити.”
0360 Кад то чуо Диздаревић Мехо,
0361 узе перо, ситну књигу пише:
0362 „Фала бабу и даиџи моме,
0363 који сте ми дикат учинили,
0364 потражили након хефте дана.
0365 Да си запо мухасеру, бабо,
0366 одмах би те потражио Мехо,
0367 а ево ме, ђе ћу погинути,
0368 остаће ми Умихана сама.
0369 Ради, бабо, на Бојково сићи,
0370 мио бабо, сахату до подне,
0371 ја ћу јоште претурити бана.”
0372 Књигу дава Радивоју кнезу:
0373 „Носи брже, мој по богу кнеже!”
0374 Однесе је Радивоје кнеже.
0375 У том стиже књига Мехемеду,
0376 црна књига од аршанског бана.
0377 У књизи му поручује бане:
0378 „О Мехмеде, Диздарево д’јете,
0379 јаши коња, да се сијечемо!”
0380 А кад Мехмед књигу опазио,
0381 узе дивит, потпис ударио:
0382 „Сабур, бане, ја те богом кунем,
0383 с подне ће се пазар растурити,
0384 и ми ћемо мејдан затурити,
0385 ко добије, онога дјевојка.”
0386 Већ на вакат поклопило подне,
0387 а Мехо се нешто замислио,
0388 ђе му баба одникуда нема.
0389 Тихо бјеше, док планина јекну,
0390 док ево ти Вранић Алибего,
0391 а за њиме Диздар-аге баба
0392 а за њиме четрест бајрактара,
0393 а за њима на Ђогату Муја,
0394 а за Мујом сва Крајина листом.
0395 На поље се искупила војска,
0396 док ево ти са Селишта кнеза,
0397 и за кнезом пет стотина раје,
0398 на поље се искупи ордија.
0399 Мехмед стаде на селаму дају,
0400 а дајо му турски селам дава:
0401 „Зар, сестрићу, погинуо ниси?”
0402 „Још нијесам, дајо, ако бог да!
0403 Ђе се прије, дајо Алибего?
0404 Ками бих се поуздао у те.”
0405 Расједоше коње витезове,
0406 одморише себе и хајване,
0407 шире руке, те се изљубише.
0408 Кад се добро одморило друштво,
0409 Мехмед добра узјаха дорина,
0410 а бабо га Диздар-ага пита:
0411 „Хоће ли ти џебелију, бане?”
0412 А он рече: „Неће, мио бабо,
0413 него мене и дората мога.”
0414 Па он добра отиште хајвана,
0415 вас му свијет дову учинио.
0416 А док Мехмед до чадора дође,
0417 до чадора од Аршана бана,
0418 па му с коња бога напомену,
0419 а здравље му прифатио бане:
0420 „Да си здраво, Диздаревић Мехо,
0421 досад здраво, а одсад нездраво!”
0422 „Јадан бане, ти видио ниси.”
0423 „Дај ми, Мехо, цуру и путаља,
0424 па се прођи врага и мејдана!”
0425 „Не дам, бане, док је моја глава!”
0426 „Подај, Мехо, немој лудовати!”
0427 „Не дам, бане, док не умре Мехо!”
0428 „Разјаш’, Мехо, да се напијемо!”
0429 „С ким се бијем, с онијем не пијем,
0430 нит ћу пива твога, ни једива,
0431 већ се фатај свијетла оружја,
0432 да ми данас мејдан дијелимо.”
0433 А кад виђе да ће погинути,
0434 скочи бане на ноге лагане,
0435 а опреми врану бедевију,
0436 узјаха је пред чадором бане,
0437 узе копље, а Мехмеду каже:
0438 „Вољ ти стати, вољ ти зајахати?”
0439 „Ја ћу стати, ти зајаши, бане!”
0440 Бане оде пољем зеленијем,
0441 па поврати врану бедевију,
0442 пружи копље по ушим кобили,
0443 а кад прима Меху и дорину,
0444 отиште га из бијеле руке.
0445 Добар дорат на страну скочио,
0446 крај њег копље у траву удрило.
0447 А завика из планине вила:
0448 „О Мехмеде Диздар-аге Деда,
0449 побјеже ти на топове бане,
0450 не мош диље, изгубићеш главу;
0451 лагум ће те дићи од топова.”
0452 Мехо чује, ал’ за то не хаје,
0453 већ за баном оде на топове.
0454 Уграби му и побјеже бане.
0455 А банови дрмнуше топови,
0456 замаглише, ал’ не погодише,
0457 не погибе Диздар-аге Мехо,
0458 не погибе нит допаде рана,
0459 бог га чува, ђулета га неће.
0460 Око њега не остаде траве,
0461 шљем четири ноге доратове
0462 што притисле траве дјетелине,
0463 у толико Мехо остануо.
0464 Он нагони коња на топове,
0465 капетанске загрмљеше лунте.
0466 Кад погледа на четири стране,
0467 док ево ти Радивоја кнеза
0468 а за њиме пет стотина раје.
0469 Исјекоше на топом топчије,
0470 топовима ватру узаптише.
0471 Мујо викну, баш ко телал виче:
0472 „Џенетска се отворише врата,
0473 изиђоше џенетске хурије,
0474 изнијеле крвзи пештемаље,
0475 што инсанске прифаћају душе!”
0476 Чарку фалећ рукам растурио,
0477 у банову војску ударио,
0478 и двије се силе ударише,
0479 паде тама од неба до тала,
0480 нит се тала види, ни небеса.
0481 Пролијећу коњи без јунака,
0482 седла ломе, тргају јуларе,
0483 нит пуцају пушке ни топови,
0484 веће сјајне сијевају сабље,
0485 а инсанске зијевају главе.
0486 Стоји јека млада рањеника,
0487 рањеника и убоденика.
0488 Неки рече: „Алах! моја мајко!”
0489 Неки: „Црна кућо ископана!”
0490 Неки, друже, око луга струже.
0491 Долине се крви натопише,
0492 а брежине главам окитише.
0493 Нејма буса, гдје не има трупа,
0494 нити траве, гдје не има главе.
0495 Језеро се поље направило,
0496 крв се стјече у раван из бр’јега
0497 у језеро, са четири стране,
0498 низ Бојково потече ријека,
0499 баш од литру камен понијела.
0500 Џењак био са рана сабаха,
0501 преко подне, па до ићиндије,
0502 док се танке пушке утрнуше,
0503 а стаде се војска сабирати.
0504 Избијају аге Крајишници
0505 њеки здраво, а њеки биједно,
0506 у ранама од пушке и ножа.
0507 На ум паде Диздар-аги Деду,
0508 на ум паде турбе и дјевојка,
0509 до турбета коња догонио.
0510 Кад доћера турбету пред врата,
0511 су четири од турбета стране,
0512 све су русе накићене главе.
0513 У турбе се крвца навратила,
0514 а цура је рукам искидава,
0515 она јадна, у турбету сама.
0516 А Дедо јој божи селам дава,
0517 госпоја му селам прифатила,
0518 свекру, бабу, пољубила браду.
0519 „Једа Меха, лијепа дјевојко?”
0520 „Трипут ми је долазио Мехо,
0521 здраво Мехо, а здраво дорине.
0522 Двапут ми је долазио Мујо,
0523 здраво Мујо, а здраво Ђогине.
0524 Двапут ми је Халил долазио,
0525 здраво Халил, а здраво Малине.
0526 Око мене свијет разгонише,
0527 док ево ти од Аршана бана,
0528 мало вриме, ал’ ево ти Меха.
0529 Окреса се с баном код чадора;
0530 побјеже му од турбета бане,
0531 поћера га у планину Мехо,
0532 како оде, већ ми и не дође.”
0533 Сузе пушта Диздар-ага Дедо,
0534 сузе пушта, сједе скупљат војску,
0535 Вас се бијел свијет искупио,
0536 ал’ му нема жалоснога Меха.
0537 Узмучи се, узјади се бабо,
0538 сваког жива за Мехмеда пита,
0539 ал’ му нитко казат не умије.
0540 А да видиш муке од свијета,
0541 шћаше Диздар узјахати хата,
0542 па да тражи свог Мехмеда сина,
0543 док рекоше: „Ено иде Мехо,
0544 носи главу ад Аршана бана!”
0545 Кад изиђе у поље зелено,
0546 свијем сватом божи селам дава,
0547 сватови му селам прифатише,
0548 шире руке, у образ се љубе.
0549 Пита бабо свог Мехмеда сина:
0550 „Зар нијеси погинуо, Мехо?”
0551 „Ах нијесам, ма у мало, бабо?”
0552 Па га пешћеш учинио главом.
0553 Ко погибе, одма копа Мујо,
0554 ко би рањен, изнесе га друштво,
0555 ко би здраво, ватре наложише,
0556 препазише сву ноћ рањенике.
0557 Кад свануло, сала направише,
0558 два су копља, четири јунака,
0559 а отале понесоше људе,
0560 поведоше лијепу дјевојку.
0561 Јадна цура, несретна игбала,
0562 те толики изгибоше људи.
0563 Уз Удбину најахаше Турци,
0564 по Удбини кукљу кукавице,
0565 а преврћу, баш ко ластавице,
0566 доведоше цуру за Мешина,
0567 оженише Диздарева Меха,
0568 весело му пилав пропратише,
0569 ријетки се свати учинише.
0570 Млоги није куће ни видио,
0571 ко би рањен, ране преболио,
0572 ко би здраво, шићар задобио.
