Женидба Грује Новаковића (Стојадиновић)



5

Женидба Грује Новаковића

(Из Босне)

Пију вино тридесет хајдука,
У зеленој гори Романији,
Пред пећином старога Новава,
Вино служи дијете Груица,
Свавом брату љуцки чашу служи,
Новаку је преко руке служи,
Полива је грознијем сузама,
Прелива му скерлет и кадиву.
Тада рече старина Новаче:
„Мој Груица, драго д’јете моје!
„Што сам теби учинио, сине,
„Те свавоме љуцки чашу служиш,
„А мени је прево руке служиш,
„Поливаш је грознијем сузама,
„Преливаш ми скерлет и кадиву?
„Али ти је вњига омрзнула?
„Не учи је, не научио је;
„Али ти је на ум пала мајка!
„Њу видио, шњом не говорио;
„Или си се синко наумио,
„За младости твоје оженити?
„Да Бог да се синко оженио,
„Са арапком лијепом ђевојком
„Са арапком, са земљицои црном
„У зеленој гори Романији!"
Ал’ Груица њему говорио:
„А мој бабо, остарел Новаче!
„Није мени књига омрзнула,
„Нити ми је на ум пала мајка;
„Но како ћу чашу наслужити,
„Кад си мени душман од душмана.
„Врсници се моји иженише,
„А врснице пород изродише,
„А ти мене нехте оженити,
„За младости и л’јепоте моје?
„Но мој бабо, старина Новаче!
„Ил’ ме жени за младости моје,
„Ако мене оженити не ћеш,
„Хоћу шехер-Савајеву сићи,
„У Турчина паше Сарајскога,
„Код њега се хоћу потурчити,
„Са Турцима ћу теби додијати,
„По зеленој гори Романији;
„Све ти стазе и богазе знадем,
„И јатаке, куд си долазио, 45
„И оставу ђе си оотављао,
„И конаке ђе си ноћивао."
Онда стаде Новак говорити:
„Мој Груица, драго моје д’јете!
„Нит’ отишао, нит’ се потурчио,
„Већ те мили бабо оженио,
„Црном земљом и зеленом травом,
„Ево овде у сред Романије!
„Јеси л’ чуо јеси л’ разумио!
„Бабо ти је цуру испросио, 55
„У ономе широку Требињу
„Максимију лијепу ђевојку
„Ђерку милу кнеза Требињскога
„А каква је, сине, Максимија,
„Б’јела лица, румена образа, 60
„Витка стаса, висока узраста,
„Љјепоте јој описат’ не могу,
„Кој ј’ видио на планини вилу,
„Ни вила јој другарица није,
„Нити бјела була нит’ Српкиња; 65
„Ја потроших три товара блага,
„Док ја рекох да је снаха моја,
„И четири чоје веденичке,
„Ал’ залуду, драго д’јете моје!
„Ево пуне четири године, 70
„Како сједи цура под прстеном,
„Препроси је Грче терзи-баша,
„Од СоФије мјеста поносита,
„Моје, сине, расковао благо,
„Расковао коњ’ма на рахтове; 79
„А моју је чоју порезао,
„Порезао рт’ма на чулове,
„Но ако те Српкиња родила,
„И Српскијем млеком задојила,
„И ако си јунак од јунака:
„Иди, сине, у Требине сиђи,
„У суботу која друга дође,
„Хоће доћи Грче терзи-баша
„Из СоФије мјеста поносита,
„Хоће довест’ киту и сватове,
„И одвести твоју заручницу,
„Максимију лијепу ђевојку,
„Ћерку милу кнеза Требињскога,
„Одвешће је Грче у Софију,
„Да је љуби кад се год пробуди,
„Сине Грујо, на вељу срамоту,
„На срамоту и моју и твоју;
„Ти ако си јунак на мегдану,
„Иди, сине, те отми ђевојку.“
А кад зачу дијете Груица,
Плану Грујо како огањ живи,
Лупи чашом о земљицу црну,
А кондиром о јелу зелену,
Па припрти торбу припртницу,
И пребаци струку сингашицу
Узе шарку по сриједи пушку,
Новаку је пољубио руку,
Па му онда „остај збогом" викну.
Но Груици Новак говорио:
„Ој Груица, чедо моје драго!
„Кад ти сине иде у Требиње,
„Уврати се побратиму моме,
„Побратиму, Хајдар-алај-бегу,
„Од мене му однеси поздравље:
„Нек ти даде дебела ђогата,
„Кога Хајдар у подруму храни,
„У подруму иа седам година,
„Каквог данас у Турнина нема,
„У Турчина нит’ у каурина;
„Нек’ ти даде свијетдо оружје,
„Каквог данас у Турчина нема,
„У Турчина нит у каурина;
„Нек’ ти даде сате из њедара,
„Које ’но сам куповао, сине,
„У Мљетцима, преко мора сиња,
„У онога дужда Мљетачкога,
„Ја му давах хиљаду дуката,
„Он не хтеде паре ни динара,
„Веће ми их дужде поклопио:
„Нек ти челик-панцијере даде,
„Да т’ не може оштра посећ’ ђорда,
„Нит’ пробити пушка из кубура;
„Нек’ те спреми како сина свога,
„А научи како сина свога,
„К’о и бабо старина Новаче.“
Ту се Грујо до земље поклони,
Родитељу руку пољубио,
Па по своме друштву заредио,
Са сваким се у лице пољуби;
Свога чичу дели-Радивоја,
Њега љуби у скут и у руку;
Татомира међу очи двије;
Са свима се прости и халали,
Па притеже на ноге опанке,
Узе шарку по сриједп пушку,
Заигра се кроз гору зелену,
Како јелен од године дана.
Преко поља преходио вучки,
А планином пријеђе хајдучки,
Одвде, онде, у Требиње дође.
Пред мрак нађе млађано чобанче
Па га Грујо пита за дворове,
За дворове Хајдар-алај-бега.
Чобанче му по истини каже:
„Кад, јуначе, у Требиње уђеш,
„Па ти зађеш у ситне сокаке,
„Погледаћеш с’ десна на лијево,
„Угледаћеш пребијелу кулу,
„Требиње је висом надвисила,
„Љијепотом га својом зачинила;
„На врх куде од здата јабука,
„Око куле мермерли-авлија,
„На авлији демирли-капија,
„На капији алке усукане,
„То су двори Хајдар-алај-бега."
Он се руком у џепове маши,
Па извади тридесет дуката.
Дарова их младу чобанину:
„Нај чобане, купи одијело.“
Па с’ отале Грујо подигао,
У Требиње Грујо уходио,
Кроз сокаке ситне проходио,
Обрће се с’ десна на лијево,
Док угледа прибијелу кулу,
Колико је пусница висока,
Висином је града надвисила,
А љепотом града зачинила
На врх куле од злата јабука,
Око куле мермерли-авлија,
На авлији демирли-капија,
На капији алке усукане,
Позна Грујо дворе Хајдарове.
Кад захучи оџа на јацију,
У том хајдук бегу на капију.
Па закуца алком на капију,
Зачуо га Хајдар-алај-бего,
Па дозива двије ћери своје:
„Златко моја и млада Мерима!
„Ну спадните, отвор’те капију,
„Неко алком куца на капији,
„Дјецо моја, у то доба ноћи
„Ту ерлија не смије ни проћи,
„А камо ли куцнут’ на капији,
„Мора да је рука од хајдука;
„Ал’ је побра старина Новаче,
„Ал’ је побра дели-Радивоје,
„Ал’ је Грујо, ал’ је Татомире.“
То ђевоке једва дочекаше,
Те спадоше, врата отворише.
У авлију Грујо упаднуо,
Ђевојке га дивно дочекаше,
Узеше га за бијеле руке,
Одведоше на ћемерли-кулу.
На ногам’ га бего дочекао,
Пољуби га у бијело лице.
Па га питат’ оде за Новака,
И свих тријест његових хајдука.
Грујица му по истини каже:
„Сви су здраво у гори зеленој,
„И теби се бабо поздравио: 205
„Да ми дадеш дебела ђогата,
„Кога, чико, у подруму храниш,
„У подруму за седам година,
„Каквог данас у Турчина нема,
„У Турчина нит’ у каурина; 210
„Да ми дадеш сате из њедара,
„Које ’но је бабо куповао,
„У Мљетцима, преко мора сиња,
„У онога дужда Мљетачкога,
„Давао му хиљаду дуката, 215
„Он не хтео паре ни динара,
„Веће му их дужде поклонио:
„Да ми челик-панцијере дадеш,
„Да ме оштра не мож’ посећ ђорда,
„Нит пробити пушка из кубура; 220
„Да ме спремиш како сина свога^
„И научиш како сина свога,
„Науман сам, ако ми Бог даде,
„У суботу која друга дође,
„Да отидем Грку у сватове, 225
„Да ја Грку будем на весељу."
А то бего једва дочекао,
Узе Грују за десницу руку,
За пуну га постави трепезу,
Угости га свавом ђаконијом, 230
А напоји вином и ракијом;
Угости га дуго и за млого,
Докле дође та субота друга,
Па у петак, у очи суботе,
Скочио је бего Хајдар бего, 235
Узе Грују за десницу руку,
Одведе га у топле амаме,
Окупа га како сина свога;
Па га врати на бијелу кулу,
Изведе га на бојеве горње, 240
Идри нањга ђузел-одијело:
По тијелу од злата кошуљу,
Нит’ је тката, нит’ је опредена,
Нит’ у ситно брдо уведена,
Већ од златне жице исплетена, 245
На колиру извезене гује,
Под грлом су саставиле, главе,
У зубима држе камен драги,
Поред ког се види вечерати,
У по’ ноћи вао у по’ дана, 250
Коват коње, бријати јунаке;
А на ноге ковче и чакшире,
Више му је под кољена злата,
Но скерлета чоје на колену;
Обуче му четири јелека; 255
Сврх јелека панцијер-кошуљу,
Да г’ не може оштра посећ’ ђорда,
Нит’ пробити пушка из кубура;
Сврх кошуље шипке од челика;
По шипкама коласту аздију,
На аздији троје токе злате,
Једне вите а друге салите,
А треће су токе наканате;
Па обуче румену доламу,
Од румене мљетачке кадифе, 265
На долами двајест пуца златних,
А што му је пуце под гроцем,
Оно му се на канат отвара,
У њему је чаша од биљура
И у чаши нане-руј ракија, 270
Чим на јутру мамурлук разбија;
Опаса му мукадем појаса
По појасу пули-бен-силава;
Задену му двије пушке мале,
Обливене у жежено злато; 275
А између њи злаћана ханџара;
Припаса му сабљу оковану ,
На којој су три балчака златна;
Не устаче калпак и челенку;
Загрте га скерлетли-бињишом; 280
А на ноге чизме и калчине;
Па му онда сате доносио.
Кад г’ обуче како сина свога,
Изведе га у мермер-авлију,
Приведе му дебела ђогина, 285
Оседлана и охазурана.
Када Грујо на коња уседе,
Онда бего њега сјетовао:
„Мој Груица, драго моје дјете!
„Добро знадем шта си наумио, 290
„Но те зато сјетоват’ не могу,
„Гдје ћеш кавгу заметати, сиае,
„Томе ћете други научити;
„Но ти хајде кроз Требиње сине;
„Мирно ходи, не погини лудо, 295
„Немој добра коња наљутити;
„Па кад будеш кроз Требиње Грујо,
„Крај каване бега Беглер-бега,
„Ту ћеш наћи Турке Требињане.
„Играју се игре свакојаке, 300
„Бацају се камена с’ рамена,
„Око себе маља гвозденога,
„И скачу се скока јуначкога.
„Зват’ ће тебе Турци Требињани;
„Да се играш игре свакојаке, 305
„Да се бацаш камена с’ рамена;
„Око себе маља гвозденога,
„Да се скачеш скока јуначкога;
„Ти се немој окренут’ Турцима,
„Но прогони коња кроз чаршију. 310
„Па кад дођеш у нову чаршију,
„Гледа ће те с пенџера ђевојке,
„Баца ће се цвећем и босиљем,
„Ти се њима окренути немој.
„Но прогони коња кроз чаршију. 315
„Кад изиђеш из нове чаршије,
„Бићеш скоро на крају Требиња,
„Ту су сами Срби у махали,
„И ту има пијана механа,
„Па кад будеш близу до механе,
„Спазиће те механџика млада,
„Изшетаће на друм пред механу,
„Па ће добра ђога познавати,
„Коња ћ’ познат, али тебе неће;
„Под тобом ће коња ухватити,
„Сави ће се теби ово врата,
„Како гуја ово дрвца сува,
„Па ће стати тебе преклињати:
„„Богом брате, млађан серхатлија.
„„Одкуда си, од кога ли града
„„Како ли се по имену вичеш?““
А ти ћеш јој ’вако говорити:
„„Ну одатле, млада механџико!
„„Љутит јунак да те не окара
„„Срдит ђогат да те не очепи.““
„Па мимо њу прогони ђогата
„Нагнај коња у п’јану механу,
„У механи одјаши ђогата,
„Па изиђи на бојеве горње,
„Гдје но сједи Јелка и СоФија,
„Двије ћери механџике младе;
„Сестрама ћеш Бога називати.
„Дотрчаће млада механџика,
„Пред тобом ће на земљу панути,
„Па ће тебе Богом заклињати,
„Пита ће те: ко си и одкуд си?
„Онда ћеш јој право казивати:
„„Ја сам родом из сред Романије
„„Синак јесам старога Новака
„„Име ми је дијете Груица.““
„Тако њојзи по истини кажи,
„Право кажи, а ништа не таји,
„Јер ће оно твоја тета бити,
„Твоја тета, твога баба сека,
„А мени је Богом посестрима. 355
„Па кад Грче са сватима дође,
„Дивно ће те тета научити,
„Каво треба кавгу заметнути,
„И у коме мјесту од планине."
Отле Грујо коња посједнуо, 360
Па истера ђога из авлије,
Алај-бегу „остај збогом“ викну.
Кад доћера ђога до капије,
Ђевојке га двије дочеваше,
Ћери миле Хајдар-алај-бега, 365
Два јаглука држе у рукама,
Тиме сестре брага дариваше.
Он се руком у џепове маши,
Две стотине извади дуката,
Те дарова двије секе своје, 370
Па сестрама „остај збогом“ викну,
Па истера ђога из авлије.
Кад чаршији дође у Требиње,
Гледају га с пенџера ђевојке,
Међу собом младе говориле: 375
„Боже мили, ја добра јунака!
„Благо мајци која га родила,
„И сестрици која га имаде,
„И ђевојци којој буде суђен.“
Нека баца стручак босиока, 380
Нека баца злаћена јаглука,
На то Грујо необрће главе.
Па кад био крај бијела двора.
Милутина кнеза Требињскога,
Далеко га виђе Максимија,
Кад угледа Новакова Грују,
Колико јој срце заиграло,
Звекнуше јој три низа ђердана.
Око ње су тријест другарица,
Максимија њима говорила:
„Другарице по Богу сестрице!
„Ја краснога овога јунака
„Благо мајци која га родила,
„И сестрици која одгојила,
„И ђевојци којој буде суђен“.
Тамо Грујо не окреће главе,
Но прогони коња кроз чаршију.
Мало иде Новаковић Грујо,
Докле дође до п’јане механе,
До механе бега Беглер-бега,
Пред механом тридесет Турака,
Играју се игре свакојаке,
Бацају се камена с’ рамена,
Око себе маља гвозденога,
И скачу се скога јуначкога.
Кад зледаше Новакова Грују,
Повикаше Грују дозиваше;
„Ој јолдашу, млађан серхатлија!
„Одјаш’ ђога, пуст ти не остао!
„Да с’ играмо игре свакојаке,
„Да с’ бацаио камена с’ рамена,
„Око себе маља гвозденога,
„И скачемо скока јуначкога.*
Зато хаје, и не хаје Грујо,
И на Турке неокреће главе. 415
Но је Грујо коња наљутио,
Потеже му златали-дизгине,
А куцну га оштром бакарлијом,
Те му ђого скаче на колаче,
По три копља скаче у висину, 420
А четири пољу у ширину,
Док изиђе из турске махале,
За њим гледа мало и велико.
Мало иде Новаковић Грујо,
Докле дође у српску махалу, 425
У махалу пред п’јаву механу.
Ал’ испаде млада механџика,
Под Грујом је коња ухватила,
Позна коња, не може јунака;
Па с’ Груици вије око грла, 430
Како гуја око дрвца сува:
Па Груицу стаде преклињати:
„Ој Бога ти млађан серхатлијо!
„Одкуда си, од кога ли града?
„Како ли се по имену вичеш? 435
„Одкуда си ђога задобио?“
Срдито јој Грујо проговара:
„Ну одатле млада механџико!
„Љутит јунак да те не окара.
„Срдит ђого да те не очепи."
Па мимо њу прогони ђогата,
Нагна ђога у п’јану механу,
У механу ђога одседнуо,
Ђога даде слугам’ механскијем,
А он оде на бојеве горње,
Ђе но сједи Јелка и СоФија,
Миле ћери механџике младе.
Сестрама је Бога називао,
Оне њему Бога прихватиле,
У то доба млада механџика,
Она писну како гуја љута,
Како љута гуја под каменом,
Па Груицу стаде братимити:
„Богом брате, млађан серхатлија!
„Одкуда си од кога ли града?
„Од кога си рода и племена?
„А како се по имену кажеш?
„Имадеш ли кога од порода?
„Одкуда си ђогу задобио!?“
Груица јој по истини каже:
„Ја сам родом из сред Романије,
„Синак јесам старога Новака,
„По имену: дијете Груица;
„Ђога ми је чика даровао,
„А на име бего Хајдар-бего.“
А кад зачу мдада механџика,
Обијем’ га рукам’ загрлила:
„Благо мени јутрос до вијека."
Ухвати га за бијелу руку,
Одведе га на бојеве горње,
За пуну га постави трпезу,
Угости га сваком ђаконијом.
Данак прође, тавна ноћца дође,
Ђевојке се на прело дигоше,
А у дворе кнеза Милутина.
До госпође китне Максимије.
Кад ђевојке на прело дођоше,
О свачему еглен натурише,
О земљама и о градовима,
О коњима и о јунацима,
О момцима и о сватовима;
Али ћути китна Максимија,
Она ћути, ништа не говори,
А пита је тријест ђевојава:
„Максимија, лијепа ђевојво!
„Са чим си се млада понијела?
„Ал’ са бабом кнезом од Требиња?
„Ал’са мајком Требињсвом кнегињом?
„Ал’ са Грком из града СоФије?
„Те ти ћутиш, ништа не говориш.“
Ал’ бесједи китна Максимија.
„Не лудујте, моје другарице!
„Ја се нисам млада понијела,
„Ни са бабом ни са старом мајком,
„Нити Грком из града СоФије;
„Но се јесам млада занијела
„Ум ми оста на оном јунаку,
„Штоно јуче вроз Требиње прође;
„Од како је постало Требиње,
„Љевши јунак није проходио,
„Ни ђогата воња прогонио,
„Кроз Требиње, поред двора мога;
„А да ми га Бог у срећу даде,
„Ја б’ волила шњиме робовати,
„Но с терзијом ја господовати." 505
Кад то чуле обије ђевојке,
Једна Јелка а друга СоФија,
Мавсимији по истини кажу,
Да је оно дијете Груица.
Кад ђевојка за то разумела, 510
Да је оно њезин зарочниче,
Приправи му господске дарове:
Прати њему од злата јабуку,
И за појас злаћена јаглуга,
Златом везен у ђулсум бијељен, 515
Ђевојке се тада подигоше,
Те Груици даре понесоше,
Кад у јутру освану субота,
Љјепо тетка Грују сјетовала:
„Мој Груица, драго моје д’јете!
„Ти изведи ђога пред механу,
„Кад наиђе Грче са сватима,
„Свак ће добра воња бегенисат’;
„Наићиће Грче терзи-баша,
„Па ће тебе Грче запитати:
„„Ој Бога ти млађа серхатлио!
„„Одакле си од кога ли града?
„„Од кога си рода и племена?
„„Како ли се по имену кажеш?
„„Јел’ ти добар коњиц на продају!?""
Ти ћеш њему ’вако говорити:
„„Ја сам родом из града Једрене;
„„Именом сам од Једрене Мујо;
„„Није мени коњиц на продају;
„„Но ме зовни у твоје сватове, 535
„„Па кад с тобом у Софију дођем,
„„Онде ћу ти ђога поклонити,
„„Софија је близу до Једрене,
„„Ја и пешке могу путовати.““
„Позваће те Грче у сватове 540
„Па кад с Грком у сватове пођеш,
„И кад станеш заметати кавгу
„Ти се немој преварити, сине,
„Не замећи накрај града кавгу,
„Док недођеш на дугу пољану, 545
„Међ’ четири високе планине,
„А кад будеш на дугу пољану,
„Ти доћерај коња до ђевојке,
„Подигни јој пули-дувак с лица
„Па запитај лијепу ђевојку: 055
„Али воли бити Груиница,
„Али млада терзи-башиница?
„Ако рекне лијепа ђевојка:
„„Волем бити терзи-башиница.““
„Немој сине заметати кавгу, 555
„И проливат’ крви од јунака;
„Ако л’ рекне лијепа ђевојка;
„„Волем бити млада Груиница,
„„Него млада терзиба-шиница.““,
„Ти ћеш онда заметнути кавгу, 560
„Ти погуби кума и ђевера,
„Па погледај с десна на лијево,
„Окрени се на четири стране,
„Па подвикни из грла бијела:
„„Недај тамо, старина Новаче! 565
„„Недај тамо, дели-Татомире!
„„Недај тамо, деди-Радивоје!
„„Држ’ отуда, тридесет хајдука
„„Ви отуда, ја ћу одовуда,
„„Да видимо, браћо моја драга! 570
„„Коће прије на сриједу доћи!““
„У сватима опоришта нема,
„Туђи коњи, туђе одијело.
„Свако ме је жао умријети,
„Побјећи ће свак па своју страну; 575
„Грче ће се теби обрнути,
„Хоће с тобом мејдан дијелити;
„Ти напуни своју гранајлију,
„У њу турај двајест драма злата,
„Три тестета шиваљских игала; 580
„Ако Грче оклопе имаде,
„Злато ће му оклопе пробити;
„Ако л’ Грче панцијере има,
„Игле ће му пробит’ панцијере;
„Па ћеш тако Грче погубити. 585
„Па доћерај коња до ђевојке,
„Иди шњоме право Романији,
„А не иди више у Требиње."
Дивно Грујо тетку послушао.
Он изведе ђога пред механу,
Па он седе рујно пити вино.
Мало било, млого не трајало,
Припуцаше пушке огњевите,
Завиваше огњени чауши,
Ударише свирке свеколике,
Разлежу се брда и долине,
Ето Грка а ето сватова,
Поведоше дилбер-Максимију;
Ударише кроз шехер-Требиње,
Наиђоше на п’јану механу,
Угледаше пред механом ђога,
Оседлана и охазурана,
Међу собом Грци говорили:
„Мили Боже, да добра коњица!
„Што би добар био међ’ сватима,
„А под нашим Грком ђувегијом.“
Док ето ти Грка терзи-баше,
До механе коња догонио,
Из механе Грују дозивао:
„Ој Бога ти млађан серхатлија!
„Одкуда си од кога ли града?
„Од кога си рода и племена?
„Како ли се по имену кажеш?
„Јел’ ти добар коњиц за продају?"
Из механе Грујо проговара:
„Ој Бога ми Грче терзи-баша.
„Ја сам родом из града Једрене;
„Именом сам од Једрене Мујо;
„Није мени коњиц на продају;
„Но ме зовни у твоје сватове,
„Па кад с тобом у Софију дођем,
„Онде ћу ти ђога поклонити,
„СоФија је близу до Једрене,
„Ја и пешке могу путовати."
А то Грче једва дочекало: 625
„Бре аферим млађан серхатлија!
„Кад т’ је мило у сватове поћи,
„Хајде јаши коња од мегдана,
„Хајде Туре мени у сватове.“
Скочи Грујо на ноге лагане,
Па појаши ђога од мегдана,
Па са Грком оде у сватове.
Кад су били на крају Требиња,
Добра ђога Грујо наљутио,
Те му ђогат скаче на колаче; взб
Сеири га кита и сватови.
Кад дођоше на дугу пољану,
Међу четир’ високе планине,
Хоће Грујо да заметне кавгу.
Па доћера коња до ђевојке, 640
Подиже јој пули-дувак с лица,
Па запита лијепу ђевојку:
„Ој Бога ти млада Максимија!
„Али волиш бити Груиница,
„Али млада терзи-башиница?“ 645
Одговара лијепа ђевојка!
„Волем бити мдада Груиница,
„Него млада терзи-башиница;
„Волем с Грујом по гори ходити,
„Него с Грком по зеленој свили;
„Волем с Грујом с листа воду пити,
„Него с Грком шербет-медовину
„И црвено вино и ракију."
А то гледа куме и ђевере,
Па Груици ништа не рекоше,
Ал’ нехтеше али не смедоше.
А кад Грујо разуми ђевојку,
Он потеже сабљу оковану,
Те погуби кума и ђевера;
Па погледа с десна на лијево,
Окрену се на четири стране,
Па подвикну из грла бијела.
„Недај тамо, старина Новаче!
„Недај тамо, дели-Радивоје!
„Недај тамо, дели-Татомире!
„Држ’ отуда тридесет хајдука!
„Ви отуда, ја ћу одовуда,
„Да видимо, моја браћо драга!
„Ко ће прије на сриједу доћи!“
Ал’ су Грци старе мејданџије,
Ни један му утећи не хтеде
На Груицу сложно обрнуше,
На Груицу огањ оборише,
А дотрча Грче терзи-баша
Па подвикну из грла бијела:
„Стани Мујо да се огледамо!
„Да те питам данас на мејдану,
„Чију, море, отимаш ђевојку?"
Одговара са коња Груица:
„Ближе к’ мени Грче терзи-баша!
„Није ово од Једрена Мујо,
„Но је ово из горе хајдуче,
„А на име дијете Груица."
То изрече трже гранајлију,
Гранајлији живу ватру даде,
Пуче пушка не ће остат’ пуста,
Те погоди Грка терзи-башу,
Погоди га међу очи двије,
Мртво Грче на земљицу паде.
Кад погуби Грка терзи-башу,
Трже Грујо сабљу од појаса,
Па остале свате рашћерао,
Док доћера коња до ђевојке,
Четрнајест осијече глава.
Но и Грујо рана допануо
На њему је четрнајест рана
На ђогату двајест и четири
А огањ му спали одијело.
Ма је Грујо јунак на мегдану,
Он доћера коња до ђевојке,
Шњоме пође право Романији,
Кад су били на првом конаку,
Онда рече лијепа ђевојка:
„Ој Груица, драги господару!
„Мати ми је биљарица била,
„Од ње сам се биљу научила."
Бере цура по горици биље,
Привија их своме господару,
И под њиме ђогу од мегдана;
Па извида њега и ђогата,
За двадесет и четири сата.
Здрав Груица оде Романији,
И одведе лијепу ђевојку
И затече у животу баба,
Поред баба дели-Радивоја, 715
И сокола дели-Татомира,
Шњима здраво тридесет хајдука.
Купи Новак господу хришћанску,
А по избор киту и сватове;
Па одоше шехер-Сарајеву, 720
У бијелој цркви манастиру,
Задужбини Краљевић Андрије,
Максимију младу вијенчаше,
За јунака пеливан-Груицу;
И чинише велико весеље, 725
За три б’јела данка без престанка.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

Извор уреди

Српске народне пјесме (епске), сакупио и на свет издао Благоје Стојадиновић, I, у Београду, у Државној штампарији, 1869, стр. 111-135.