Женидба Љубовића Алије
(Кате Шишевић)
Проси драго Љубовићу Але
у Грахову, граду бијелому,
сестру драгу Ограшић Алије;
д’о је Али перле и прстене,
а ђевојку није ни видио: 5
добро знаде, добра је ђевојка.
Дан по данак, девет годин’ дана,
ђевојка га ни виђела није.
Алија се женит’ намислио,
па је дружбу своју сакупио, 10
ш њом се справља Сењу на Крајину,
здраво иде рамно уз Грахово
док на кулу Ограшић Алије.
Ту му дружба тешко ожедњела,
али дружба своја говорила: 15
»О Алијо, наша харамбашо!
Питај мало студене водице.«
Кад то чује Љубовића Але,
тад закуца на вратима алком,
млада му се озивље ђевојка: 20
»Ко ми мо’ијем на вратима куца?
Нек’ ми кули не разбија врата,
да би му се о глеву разбила!
Ако когод моју браћу тражи,
браће моје дома нема ми их; 25
ако когод хладне воде иште,
нек’ ме чека двором пред б’јелијем,
дон’јећу му студене водице
јер у двору робињице немам
која би ми воду износила.« 30
С тез’јем млада дворе пред бијеле
и донесе студене водице.
Воду прими Љубовића Але,
ма не пије водицу студену,
нег’ је дружби око себе дава. 35
Ал’ говори Љубовића Але:
»Л’јепа ти си! Јеси ли вјерена?«
Ал’ му млада говори ђевојка:
»Л’јепа јесам, јесам и вјерена
Љубовића браће за некога: 40
ма хи девет има у матере,
па ђевојка не знам за којега,
за млађега, ал’ за старијега.
Ово има девет годин’ дана,
по брату ми л’јепе посла даре, 45
а мене се веће додијало.
Јоштер ћу га чекат’ по године
па ја ћу се удомит’ ђевојка.«
Мудро Туре пак јој одговара:
»О ђевојко, драга душо моја; 50
и ја л’јеп сам, доста имам блага,
ја сам један матере у моје.«
Ал’ му млада говори ђевојка:
»Јес’ истина да си јунак добар,
ја ти млада не находим мане 55
него једну — да се веле фалиш.
Ма ја не би њега оставила
за у глави црне очи моје
од данаска до по годинице.«
Кад то чуо Љубовића Але, 60
тад ј’ овако њоме говорио:
»Ја сам, Фајко, драга душо моја,
ја сам Але, мило твоје драго,
ма те кушам би ли се удала.«
Ал’ му млада говори ђевојка: 65
»Кад с’ толику силу сакупио,
докле си се ш њоме замучио?«
»Ево идем Сењу на Крајине,
заробићу доста ђевојака,
ја по Сењу села и вароше 70
све до куле танке Иванове;
заробићу сестре Иванове,
све ћу младе продават’ Сењкиње
и добићу благо небројено;
а с Анђушом, сестром Ивановом, 75
ш њомен ову зимовати зиму,
тад је продат’ црну Арап мору,
за њу примит’ хиљаду дуката —
тад се хоћу оженити за те.«
Кад то чује лијепа ђевојка, 80
тад овако њему говорила:
»Веће твоја вјереница н’јесам,
на ти твоје злаћене прстене
па хи подај кому ти је драго!«
Па отоле у двор побјегнула, 85
а за собом тврдо затворила.
Кад то види Љубовића Але,
невесело испред двора иде
докле дође воду на студену.
Кад је воду на студену саш’о, 90
тад је дружби својој говорио:
»О јунашка дружинице моја!
Сваки хо’те ђе је кому драго,
а ја остах води на студеној
док ми моја вјереница дође, 95
па ћу љубит’ лишце ђевојчино.«
Кад Алију чула дружиница,
неки иде рамне у Удбине,
неки стоји гори у зеленој
док обљуби Але вјереницу. 100
Глас по гласу, јунак по јунаку,
то ђевојци браћа обазнала;
браћа сестри ките књиге мале:
»Фајко сестро, да од Бога нађеш!
Зашто си се с Алом завадила? 105
Сад те води чека на студеној,
ми у двору воде не имамо,
а ђевојку робињу немамо
која би нам воде доносила.
Ма знат’ нама и умр’јет’ од жеђе, 110
Фајко сестро, на воду не ходи.«
А кад Фајци мала књига паде,
грохотом се насм’јеје ђевојка:
»Боже мили, луде браће моје!«
Па узимље сребрна конд’јера, 115
ончас сама на воду отишла.
Кад је воду на студену дошла,
ту ми Але води на студеној,
ђевојка му турски селам виче:
»Салећ малећ, Љубовића Але! 120
Кога чекаш води на студеној?
Али чекаш на року ђевојку,
ал’ за воду питаш дуговања?
И прије смо на воду ходиле,
дуговања ма н’јесмо плаћале.« 125
Але њоме л’јепо одговара:
»Ја не питам води дуговања,
нит’ ја чекам никакве ђевојке,
него моје, тебе, вјеренице.
Н’јес’ ми дала б’јели у Сењ поћи, 130
ни заробит’ доста ђевојака,
сад ћу љубит’ б’јело лишце твоје.«
Ђевојка му млада одговара:
»Фатимо се руке под јунашке!
Ко ми кога на долину баци, 135
нека чини што је њему драго.«
Кад Алија чуо вјеренице,
свлачи ’себе диван кабанице,
па је баци траве на зелене,
с ђевојком се под руке фатио. 140
Алију је измор изморио,
танку Фајку подрум узгојио:
крене Фајка и десном и л’јевом
па Алију бацила у траву,
кољеним’ му на прси скочила. 145
Док ђевојка мало починула,
тад му отпаше турску саручину
па му веже руке наопако,
па га води двору бијеломе,
па га веже своје у џардине, 150
у џардину[1] за наранче жуте.
Па се Фајка у кулу вратила,
па ту стане китит’ књиге мале
а на руке брату рођеному:
»О мој брате Ограшић Алија! 155
У з’о час ми књигу накитио!
Од књиге се тешко поплашила
и у страху на воду отишла
па сокола ухитила сива,
довела га двору бијеломе, 160
везала га наше у џардине;
дођи, брате, двору бијелому
да га видиш перја каква су му.
Ак’ не дођеш до три б’јела дана,
пуштићу ти сивога сокола 165
нека лети ку’ год му је драго.«
Кад је танку књигу накитила,
по њу хитра књигоношу нађе.
Носи књигу млади књигоноша,
књигу танку у гору зелену. 170
То ми нађе Ограшић Алију,
па му дава књигу шаровиту.
Кад Алија малу књигу прими,
свему се је тому домислио,
сам је Але собом говорио: 175
»Шуро моја, црн ти образ био
да те моја везала сестрица!«
Књигу дружби око себе дава,
а он иде двору бијелому.
Кад он дође двору бијелому, 180
водила га своје у џардине,
сестра брату своме говорила:
»Шетај, брате, нашем’ по џардину
докле дођеш жуте до наранче,
па ћеш виђет’ сивога сокола; 185
а ја идем дворе у бијеле
и справити господске обједе.«
С тез’јем Але по џардину шета.
Кад је дош’о жуту под наранчу,
ту находи Љубовића Алу; 190
овако је њему говорио:
»Шуро Але, црн ти образ био!
Да сам Але на водицу дош’о,
а наш’о ти Фајку, сестру твоју,
кунем ти се и вјеру ти давам, 195
био би јој лишце обљубио,
а за ње се не бих оженио.«
Але мучи, не говори ништа.
Па му б’јеле опростио руке,
па ј’ овако њему говорио: 200
»Ходи, шуро, на објед у мене!«
Али му је шуро говорио:
»Фала теби на обједу твому!
Кад би дош’о на објед у тебе,
а видио кушке сестре твоје, 205
ножем бих је у срце удрио.«
Тад Алија њему говорио:
»Чекај твоје даре племените!«
»Ја јој дара нећу ни једног![2]
Нек’ их баци у воду студену.« 210
Па отоле двору бијелому.
Иза тога до мало бремена,
нит’ се жени Љубовића Але,
ни удава лијепа ђевојка.
Млађа му се бра'а поженила, 215
а старије сестре поудале.
Њега кори стара своја мајка
да се жени с првом вјереницом;
тад он стане кити књигу малу
а на руке Ограшић Алији: 220
»Шуро моја Огрешића Але!
Ако н’јеси обећ’о сестрице,
женићу се с драгом сестром твојом.«
Кад Алији мала књига пала,
то је њему пуно мило било, 225
па је сестри својој говорио:
»Ти се удај, Фајко, сестро моја,
има Але благо небројено!«
Али му је сестра говорила:
»Страх је мене, брате, добро моје, 230
да ми оно не би осветио.«
»Неће, сестро, живота ми мога!«
Тад он стане кити књиге мале:
»Шуро, ходи и води сватове!«
Кад Алији така књига пала, 235
ончас стане и купи сватове,
иде младе своје по ђевојке.
Тамо су их л’јепо причекали
и свакога л’јепо даровали,
а Алији Фајку вјереницу. 240
Здраво дођу рамне у Удбине.
Кад су дошли рамне у Удбине,
узме Але оштре ноже своје,
па ђевојци говорио младој:
»Да си знала да ћеш бити моја, 245
би л’ онако била учинила?
Ако мени не речеш праведно,
осјећу ти главу са рамена!«
Ал’ му млада говори ђевојка:
»Да онако н’јесам учинила, 250
сад се не би твоја љуби звала;
а ти чини што је теби драго.«
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
