Жена без срца/8
VIII
ПРЕЂАШЊИ
ДР. ЈАКШИЋ
(Настављајући ранију мисао): Рекох вам, лежала је пре три месеца мртва на моме операционом столу.
ДР. НОВАК: Не могу да разумем. Када би нас ближе упознали са свим околностима, можда би још били у могућности да донесемо свој суд о тој чудној појави, овако...
ДР. ЈАКШИЋ (Прошета два три пут прибирајући мисли): Упознаћу вас... да, упознаћу вас... Било је то пре три месеца... тако, пре три месеца... мислим, да имам и забележен датум. Једне вечери, задржао сам се овде у кабинету дуже но обично... сређивао сам неке белешке. Одједном чух да се зауставише кола пред клиником а мало затим уђе послужитељ и рече ми да је донесен један леш. Мислио сам да упутим дежурног лекара да види у чему је ствар, али у то упаде у собу један младић, блед, уплашен, очајан. Он ми одмах отворено рече да је то леш жене коју воли, безумно воли и додаде још да је умрла од срчаног удара који је наступио у једном тренутку гнева, а затим ме узе преклињати да јој спасем живот: „Докторе, тако вам Бога — цвилио је младић — спасите је, вратите јој живот!“
ДР. НОВАК: Одиста, цела ствар постаје занимљива!
ДР. ЈАКШИЋ: Ма да се код срчаног удара обично не претпоставља обамирање, ипак сам са дежурним похитао у операциону салу да учиним бар најобичније покушаје, ако би били од помоћи. Младић је сам на рукама донео леш и положио га на операциони сто, преклињући ме увек још да је спасем. Дозволио сам му да присуствује покушају и одмах приступио операционом столу. На столу је лежала бескрвна и бледа, млада жена необичне лепоте. И, кад сам је мало боље загледао, познао сам у њој створење које сам први пут у животу заволео — истински заволео, а која се љубав угасила, мојим одласком у иностранство. Застао сам преживљујући све успомене, сва сећања, сву младост. Младић је стајао крај мене, и горко је плакао изјављујући да он смрт љубљене жене не може преживети.
ДР. ПЕРИШИЋ: Па то је читав роман!
ДР. СТЕФАНОВИЋ: То није први роман који се на секционом столу свршава.
ДР. ЈАКШИЋ: Најзад, тргао сам се из тренутног заноса и приступио сам послу. Прегледао сам леш. Никаквог, никаквог знака живота и никакве наде да би се животу могла вратити. Потресен и сам сентименталним успоменама, саопштио сам младићу да напусти сваку наду. Али је он и даље преклињао да јој вратим живот, јер је веровао да у лепоме телу, које је лежало пред нама, мора бити живота. Он није веровао у смрт.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Да, да, у тим се годинама не верује у смрт!
ДР. ЈАКШИЋ: Најзад, и ако без наде, предузео сам операцију. Покушао сам најпре са ритмичним дизањем руку, а после неуспеха убризгао сам у лешину кофеин и камфор. Разуме се да ни то није имало дејства те сам прибегао и последњем сретству, забо сам иглу у срце мртве жене и убризгао адреналин. Али, ни после тога никаквог знака живота, никаквог покрета крвнога тока. Леш је и даље задржао мртвачку укоченост. — Тад се и сам младић морао измирити са тешком истином и тражио је да му предам леш. Како се већ раније декларирао као љубавник сматрао сам да му не могу предати леш јер нема права на њега. И младић, сломљен и скрхан болом и очајањем, отишао је а ја, када сам остао сам — учинићу вам једно признање — када сам остао сам, ја сам са једним дубоким болом дуго и дуго посматрао божански лепо тело које је лежало на операционом столу. Ја нисам кадар да вам моја осећања тога тренутка искажем; тешко би их и схватили ако их нисте преживели. Пао сам у неки младићски занос, Вратио сам се у доба идеала, у доба младих, бујних маштања и ево вам се, господо, искрено исповедам — ја сам се у мртву жену понова заљубио! (Покрет међу присутнима и извесно изненађење)
ДР. ПЕРИШИЋ: Но, сад већ цела ствар добија сасвим други вид.
ДР. НОВАК (Др Перишићу): Колега, ви сте имали право, роман.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Мало старински сентименталан али — роман.
ДР. ЈАКШИЋ: Желите ли да га чујете до краја?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Како да не!
ДР. НОВАК: Сад смо већ толико заинтересовани.
ДР. ЈАКШИЋ: Кад сам хтео да се одвојим од тела и да наредим да се носи у мртвачницу, ја дођох на чудну мисао. Покушао сам да је се опростим, али ме је ова све више освајала и утиснула ми силом нож у руке. Распорио сам младе груди мртве жене и извадио јој срце... Ја сам тај чин пред својом савешћу правдао научничком радозналошћу, да испитам дејство адреналина. Вероватно то ме је и руководило када сам то чинио. И то срце, што сам га извадио из груди мртве жене (показујући на стакло у коме је срце) ...ето га ту... сачувано.. на моме столу.
ДР. ПЕРИШИЋ (Диже се и загледа): Срце које је некада куцало за вас.
ДР. ЈАКШИЋ: Затим, пошто сам још једном поглед бацио на бледо и воштано лице лепе жене, наредио сам да се тело снесе у мртвачницу.
ДР. ПЕРИШИЋ: И ту је крај роману?
ДР. ЈАКШИЋ: Не, није!
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Зар после мртвачнице може још бити наставка?
ДР. ЈАКШИЋ: Да. Било га је — сутрадан, када сам дошао овамо, саопштила ми је послуга да је те ноћи неко разбио прозор на мртвачници и украо тело оне жене.
ДР. НОВАК: Охо!
ДР. ПЕРИШИЋ: Извесно онај очајни младић?
ДР. ЈАКШИЋ: Свакојако он. Пријавио сам ствар властима и, вођена је некаква истрага и, најзад, отишло је све у заборав. Још мало па бих и ја целу ствар заборавио...
|