Жена без срца/42
X
ОНАЈ МЛАДИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ОНАЈ МЛАДИЋ (У болничкој мантили, блед, испивен, малаксалим гласом): Извините!
ДР. ЈАКШИЋ: Али, забога, нисте требали устајати, дошао бих ја к вама.
ОНАЈ МЛАДИЋ: Ипак... боље је овде код вас... нисам желео пред асистентима, пред болничарима...
ДР. ЈАКШИЋ (Узео га за руку и гледа на сат): Ето, имате убрзани пулс. Ви још нисте толико снажни, нисте се смели кретати. А шта сте то хтели код мене?
ОНАЈ МЛАДИЋ: Да вам се заблагодарим, докторе, ви сте ми вратили живот.
ДР. ЈАКШИЋ: Али, забога, за благодарности имамо још увек доста времена.
ОНАЈ МЛАДИЋ: И да вас замолим да ме пустите из болнице.
ДР. ЈАКШИЋ (Изненађен): Та како забога, то је немогуће!
ОНАЈ МЛАДИЋ: Осећам се већ врло добро.
ДР. ЈАКШИЋ: Али не, никако, никако! На вама су још завоји; ви требате још неге; ви нисте још ван сваке опасности.
ОНАЈ МЛАДИЋ (Оборене главе па ипак упорно): Па ипак... ја бих вас молио да ме пустите.
ДР. ЈАКШИЋ: Зашто? Реците, зашто бегате од неге која вам се овде тако пажљиво нуди и која сам је још увек тако потребна?
ОНАЈ МЛАДИЋ: Ја сам донесен овде у болницу да умрем, а не да се вратим у живот. Зашто ме нисте пустили да умрем?
ДР. ЈАКШИЋ: Ох, ох, ох! Још увек исте мисли које су одапеле онај злокобни бровнинг. Ја сам већ веровао да сте се опростили тих мисли; срео сам вам осмех на уснама и он ме је уверио да сте се измирили са животом, а гле... ви још увек онај очајан младић. Упамтите: очајање није друг младости.
ОНАЈ МЛАДИЋ: Али је друг оних који су изгубили младост.
ДР. ЈАКШИЋ: Не говорите забога тако! Та ви тек настајете; живот је тек пред вама. Стрпите се само док прездравите, док се окрепите, док се вратите животу.
ОНАЈ МЛАДИЋ (Боно и са дубоком резигнацијом): Нашто ми све то! Не, не... у живот не више!
ДР. ЈАКШИЋ: О, па то ја имам пред собом тежег болесника но што сам то ја замишљао. Морам вам дакле сасвим лекарски приступити. ’Ајде, седите; дуго сте на ногама. Седите (Пошто га је натерао да седне) реците ми где вас боли; чиме вас је живот тако дубоко увредио? Исповедите ми се!
ОНАЈ МЛАДИЋ (Дигне главу и погледа доктора у очи као да би хтео рећи али не одважава се и понова обара главу)
ДР. ЈАКШИЋ: Реците ми... исповедите се!
ОНАЈ МААДИЋ (Као и пре): Не могу... дужан сам вам благодарношћу.
ДР. ЈАКШИЋ: Но па зар искреност није најлепши израз благодарности?
ОНАЈ МЛАДИЋ: Ја немам права да вређам онога коме сам благодаран.
ДР. ЈАКШИЋ: А ваша исповест била би за мене увреда?
ОНАЈ МЛАДИЋ: Да!
ДР. ЈАКШИЋ: Ја вас не разумем! Говорите, младићу, говорите јасно; реците све што вам је на души.
ОНАЈ МЛАДИЋ: Моја смрт би вам казала све; зашто сте ми закратили ту реч?
ДР. ЈАКШИЋ: Јер реч мртвих је машта болесних; истину само живи казују, ако мислите истину да кажете.
ОНАЈ МЛАДИЋ: (Пропрати најпре поледом њу па кад се не сретне са њенин погледом, јер је она дубоко оборила главу он плане и почне живо): Да, рећи ћу вам, рећи ћу вам истину! (Устаје ослањајући се на столицу) Чујте, дакле. Моја љубав према овој жени, која је овако дубоко оборила главу, није био тренутан израз; није то било пролазно осећање, није то била заблуда младости. То није била појава какву свакодневно сретате свуд око себе; појава какву виђате на позорницама или читате у књигама. Не, не, то је било нешто дубље, нешто што се зарило у све моје биће; нешто што је срасло са мном; нешто што је било нераздвојни део мога организма, као што је око, као што је плуће.
ДР. ЈАКШИЋ: Умирите се, забога! Ви се не смете узрујавати.
ОНАЈ МЛАДИЋ (Наставља истим жаром): Ја сам тој љубави принео на жртву сву своју младост; сву чистоту једне чедне младости, све своје осећање, све своје биће; све своје дане и све своје ноћи; сву своју будућност и своју непреживљену прошлост. Све, све, све па и — живот који је требао да буде моја последња жртва овој жени, а коју сте ми ви тако немилосрдно опет натурили.
ДР. ЈАКШИЋ: Ал’ није то само љубав према жени која веже човека живот; живот има и других задаћа, а младост и других идеала.
ОНАЈ МЛАДИЋ: Не, нисте ви мени зато вратили живот да би ме упутили другим идеалима, већ зато да још једанпут умрем.
ДР. ЈАКШИЋ: О?!
ОНАЈ МЛАДИЋ: Или боље зато, да би ме истом руком, којом сте ми живот дали, могли затим ви лично убити.
ДР. ЈАКШИЋ (Непријатно изненађен): Како?!!!
ОНА (Склапа руке и преклпње младића да ћути)
ОНАЈ МЛАДИЋ (Њега је већ обузео гнев и он не може више да се уздржава): Да, убити ме, јер ви сте, прилазећи операционом столу на коме сам ја лежао, имали у свакој руци по један нож; један којим ћете ми вратити живот и други којим ћете ми га одмах затим одузети.
ДР. ЈАКШИЋ (Узбуђен): Ја нисам злочинац, господине!
ОНА (Пришла је Др Јакшићу и моли га да се утиша)
ОНАЈ МЛАДИЋ: Не огрћите се научничком тогом, господине професоре, она није кадра да покрије ваш злочин. Или ви можда мислите, зато што ми нисте на операционом столу одузели живот, да сте тим мањи злочинац. Та ви то нисте хтели, јер вашој пожуди није годило да ја на један мах умрем; ви сте хтели да ми одузмете кап по кап живота; ви сте разбојнички чекали у заседи, када ће се на мојим уснама појавити осмех среће, како би га одмах вашом крвавом руком збрисали!
ОНА (Вапије, кршећи руке): Смилујте се!
ДР. ЈАКШИЋ (Савлада се докекле. Њој): Пустите га, нека каже, нека каже све. Он ће вероватно све то и опорећи као што је опорекао и увреду коју је вама нанео у своме посмртноме писму.
ОНАЈ МААДИЋ: Она увреда коју сам ја опорекао израз је једнога тешкога бола, а тај бол је израз једне велике љубави. Ја сам у смрт пошао само зато да би за увек, за целу вечност, сачувао ту љубав, а ви сте ме у живот вратили само зато да би ми ту љубав отели.
ДР. ЈАКШИЋ (Прекорно): О, младићу!
ОНАЈ МЛАДИЋ: Не браните се, не правдајте се! Вашу себичност не може довољно покрити ваш научнички углед, јер сте ви један обичан бедник који иде за фронтом научника и пљачка мртве.
ДР. ЈАКШИЋ (Увређен, али савлађуутћи се): Забога, ућутите!
ОНАЈ МААДИЋ: Да, да, господине професоре, ви пљачкате мртве. Када је на вашем операционом столу лежала ова жена, ви сте јој опљачкали срце, а кад сам ја легао на ваш операциони сто, ви сте ми опљачкали љубав.
ОНА (Прелињући): Тако вам Бога, умукните!
ОНАЈ МЛАДИЋ: И, када сте ме скинули са операционога стола да ме предате нези, ви сте измислили инквизиторску справу којом ћете ми цедити капи живота. Послали сте ми крај постеље ову жену да ме негује. Зар то није најжешћа врста садизма, недостојна вашег научничкога имена? Хтели сте у часовима умирања да ме заваравате животом; како би само што дуже трајали сати мога умирања! Уживали сте у томе да ме залагујете вером у живот како би могли у часу, када ја у живот поверујем, у часу када се моје самртничке усне озаре осмехом среће — зарити ми нож у срце и истом руком рашчупати спасоносне завоје којима сте ми ви облагали ране? Јесте ли то хтели? О, не трудите се, не трудите се; сад ћу се ја одрећи поново живота; сам ћу рашчупати ваше спасоносне завоје... сам ћу... (У бесу гневу и раздражењу раздире на грудима болнички мантил и кида са себе крваве завоје).
ОНА (Цикне очајно): Не, не побогу!
ДР. ЈАКШИЋ (Притрчи му и снажно га шчепа за руке да осујети даље раскидање завоја).
ОНАЈ МЛАДИЋ (Савладан узбуђењем, посрне и занесе те га одводе до фотеље у КОЈУ га онесвешћена спуштају).
ОНА (Очајно кршећи руке): Докторе, преклињем вас, спасите га!
ДР. ЈАКШИЋ (Ослухује му срце, а затим дисање и пулс): Дајте ми брзо етера, она бочица на етажеру.
ОНА (Доноси хитно бочицу)
ДР. ЈАКШИЋ (Подноси му бочицу под нос, затим му трља слепоочнице и понова ослухује срце и испитује пулс): Будите спокојни! (Он се мирно диже и одмиче те у другоме крају кабинета, пали цигарету и посматра даљу сцену).
ОНА (Остаје уз мдадића клечећи крај фотеље и са изразом страха зебње, саучешћа и љубави, очекује да се у њему пробуди живот. Она га милује по челу и коси и узима му руку те је приноси своме образу)
ДР. ЈАКШИЋ (Пошто је дуже времена посматрао, савлађујући бол, који се тога тренутка у његовој души јавио и, пошто је осетио да је савладао себе, прилази јој и узима је за руку): Устаните; оставите за часак болесника, он је ван сваке опасности; њему је потребан само један тренутак мира. Одите овамо! (Поведе је к себи).
ОНА (Подаје се погружено а без отпора и оборене главе иде за
њим).
ДР. ЈАКШИЋ (Пошто ју је одвео у други крај кабинета, држећи је увек за обе руке, мирно, тихо): Ја сам вам се одужио! Вратио сам вам срце!
ОНА (Ћути, оборене главе).
ДР. ЈАКШИЋ: Онај младић тамо, који вас воли једном надчовечанском и надземаљском љубављу, за који тренутак отвориће очи и потражиће вас погледом. Њему је у овом тренутку, више но икад, потребан зрачак среће који ће га вратити у живот. Приђите му и када се пробуди из заноса и сретне се погледом са вашим, реците му: ја те волим!
ОНА (Хтела би да дигне главу, али нема храбрости и покушава муклим изразом да одрече).
ДР. ЈАКШИЋ: Реците му то, истину ћете му рећи!
ОНА (У тешкој борби са собом диже најзад и непоуздано главу, али као грешница пред судијом хтеда би да избегне докторов поглед. Најзад, када им се сретну погледи, она му тихо али са болом и саучешћем прошапуће): А ви?
ДР. ЈАКШИЋ: Ја се враћам себи. У једном тренутку самообмане ја сам се спустио дубоко испод себе. Ту СВОЈУ самообману дужан са искупити одрицањем.
ОНА (Нежно): Хоће ли вас то болети?
ДР. ЈАКШИЋ: Одрицање је гдекад узвишеније осећање и од саме љубави. А ко се преда узвишеним осећањима тај лакше подноси животне болове.
ОНА: Па ипак... јесам ли вам ја требала нанети бол?
ДР. ЈАКШИЋ: Да, ви! Такви су можда закони фаталитета; морамо им се потчињавати! (Погледао је младића) Креће! Идите, идите, будите крај њега и дајте му живота! (Он је нежно одводи тамо, а сам се враћа те остаје по страни).
ОНА (Пришла и наслонив руку на болесникову главу, без даха, очекује његов покрет. Када он отвори очи и погледа је дубоко у зенице, она прибира снагу и придушено му шапће): Ја те волим!
ОНАЈ МЛАДИЋ (Тихи и благи осмех среће озари му лице и он јој пружа немоћне руке).
ОНА (Окреће се доктору питајући га погледом је ли тако требала учинити).
ДР. ЈАКШИЋ (Прилази младићу и испитује пулс): Вама је лакше, зар не?
ОНАЈ МЛАДИЋ (Гледа изненађено и са чуђењем доктора не одговарајући на питање).
ОНА: Лакше вам је, је л’ те?
ОНАЈ МЛАДИЋ: Лакше ми је... добро ми је...
ДР. ЈАКШИЋ: Не осећате се уморни?
ОНАЈ МЛАДИЋ: Не, не, добро ми је и вратила ми се снага,... ево, могу устати... (Диже се ал’ посрне).
ДР. ЈАКШИЋ (Њој): Прихватите га и водите га у постељу; њему је потребан одмор.
ОНА (Младићу): Хоћете ли?
ОНАЈ МЛАДИЋ: Хоћете ли ме ви повести?
ДР. ЈАКШИЋ: Разуме се и остаће крај вас.
ОНА: Да, остаћу крај вас. Одите, наслоните се на мене! (Погледа доктора бојећи се његова прекора)
ДР. ЈАКШИЋ: Да, да, да! Пригрлите га чврсто јер је сломљен, немоћан је; пригрлите га чврсто и водите га!
ОНА (Загрливши младића): Докторе... опростите!
ДР. ЈАКШИЋ: Водите га и останите крај њега. Не напуштајте га!
ОНА (Одводи у загљају младића, осврнув се још једном на вратима да погледом измоли опроштај од доктора).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|