Жена без срца/28
XIII
ДР. ЈАКШИЋ, ОНА
ДР. ЈАКШИЋ (Прилази фотељи и наслања лагано руку на њено раме): Не знам чусте ли кад сам вам малопре рекао. Спасао сам га.
ОНА: Дакле ипак?
ДР. ЈАКШИЋ: Уложио сам све напоре, све знање своје да га спасем.
ОНА: То је све што сте могли учинити за мене?
ДР. ЈАКШИЋ: Да, то је све што сам могао учинити за вас. Испуњавајући своју дужност, ја сам се још и у име ваше одужио томе младићу.
ОНА: Ја њему сем мржње ништа друго не дугујем.
ДР. ЈАКШИЋ: И живот и живот му дугујете. Он вам га је задахнуо у мртво тело. Тај дуг му је ваљало вратити. Ви... ви то нисте могли, јер у вас је изумро осећај благодарности.
ОНА: Ишчупали сте ми га ви, са срцем заједно.
ДР. ЈАКШИЋ: Да се осети благодарност није потребно имати само онај мајушни мишић који се зове срце; потребно је имати и душу широку, пространу, племениту душу у којој се зачињу врлине човекове.
ОНА (Са иронијом): А ви је имате?
ДР. ЈАКШИЋ: Да, имам је, јер сам у тој души и био кадар да сместим осећање дужности, и осећање човекољубља и осећање благодарности и осећање љубави према вама.
ОНА: Зар ви то зовете љубављу кад немате ни толико храбрости да ми испуните жељу?
ДР. ЈАКШИЋ: Да, ја то зовем љубављу. Ваша је жеља злочин који би нас унизио и вас и мене; неиспунити вашу жељу значило је узвисити и вас и мене. Таквом љубављу ја вас волим, љубављу која узвишава.
ОНА: То је љубав из прича, из књига; том љубављу се задовољавају гимназисткиње. Жена љубав види у одрицању самога себе, у сагоревању, у уништењу.
ДР. ЈАКШИЋ: Нашли сте реч. Да: уништеше то је реч која означава љубав жене без срца. Она је ненасита жртава до истраге; она љубав награђује унижењем; она љубав кажњава уништењем. Онај млади човек сагорео је на недрима жене без срца. Он вам је дао сву своју младост, дао вам је сву искреност и сву оданост своје младалачке душе; дао вам је здравље своје, дао вам је све имање своје и све, све то било вам је мало — ваљало је ићи до уништења да би се задовољила ненаситост љубави жене без срца. И он вам је најзад дао и живот свој али — тешко њему — остао је у њему још један мали траг живота и ви би у злочин само да му и тај последњи траг ишчупате, да му последњи дах угушите.
ОНА (Најпре га пркосно гледа али малаксава јој поглед пред оштрином његових речи и она на крају губи пркос у очима и неодважно обара главу): Говорите даље, ако мислите да ме нисте довољно оптужили.
ДР. ЈАКШИЋ: Да, и даље, јер овога часа ваља вам казати голу истину; јер вас само она може зауставити на путу немилосрђа, на путу злочина. Ви још једном руком нисте пустили жртву која издише под вашим загрљајем, а већ сте другом руком загрлили мене тражећи као прву жртву моје одрицање самога себе. Захтевали сте да се одречем науке, да се одречем позива свога, своје дужности, да се одречем човекољубља, да се одречем савести — не зато да сав вама припадам — то је звучна лаж у коју жене без срца увијају свој садизам — већ зато да ме обезоружате, да ме учините немоћним, како би ме затим уништили. И да ми укажете пут којим би ме немоћнога повели — ви сте ми нудили злочин као доказ љубави!
ОНА (Осећајући се боно побеђена под шибом његових речи, у грлу јој се гуши гнев који не уме да искаже. Она једва има моћи да пригушено цикне): Ја вас мрзим!
ДР. ЈАКШИЋ: У вас је мржња племенитији осећај од љубави јер сте у тренутку мржње бар искрени; јер се у мржњи изражавате сва, а у љубави не!
ОНА (Сломљена, побеђена, клонула, бризне у плач и падне по отоману те горко зајеца заривајући главу у јастук): Шта хоћете ви од мене?
ДР. ЈАКШИЋ: Хоћу да се вратите љубави.
ОНА: Не умем волети.
ДР. ЈАКШИЋ: А ви бар немојте мрзети.
ОНА (Сломљена, побеђена. клонула, бризне у плач и падне по отоману те горко зајеца заривајући главу у јастуче)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|