Жена без срца/25
X
ОНА, ТОМА
ОНА (Гледа за доктором презрнвим погледом. затим клонула одлази и пада у фотељу и зарије главу у руке).
ТОМА (Не одважајући се дуже времена да је ослови, најзад јој пажљиво лрилази): Тај младић тамо, госпођин је рођак ваљда?
ОНА (Не дижући главу, осорно): Шта се то вас тиче?
ТОМА (Тргне се увређено): Та да... право кажете.. не тиче се мене... разуме се да ме се не тиче. Мислио сам сјамо да вас тешим.
ОНА (Исто као горе): Није ми потребна утеха.
ТОМА (Умукне и повуче се па ипак после извесне паузе прилази јој са саосећањем и старачком топлином): Па ипак, видим... забринути сте. Али, будите спокојни; верујте, чудна је моћ у нашег господина професора. Ако у ономе на столу има само мало, само оволицно душе — тај ће га оживети,.. знајте... тај ће га оживети.
ОНА (Устаје усплахирено и одлази вратима кроз која се иде у операциону салу).
ТОМА: Шта ћете? Не можете тамо, закључано је.
ОНА (Наслонила је ухо на врата): Не чује се ништа. Ни покрет ни крик, ни јаук... као да никог живог нема.
ТОМА: Смрт и живот се увек у тишини боре.
ОНА: Ја хоћу да видим шта се тамо дешаЕа. Лупаћу да ми отворе.
ТОМА (Пожури и стане леђима испред врата): Не, госпођо... то вам по цену живота не би дозволио... То би био злочин!
ОНА: А ако је злочинац онај тамо што лежи на столу?
ТОМА: Закон је зато да му суди а не ми.
ОНА (Враћа се опет фотељи и сломљена клоне у њу).
ТОМА (Прилази јој после дуже паузе): Разумем вас, госпођо... Знам ја шта је то бол и колико је кадар човека сломити. Имао сам га и сам, где би жив човек био без бола. А и да га нисам имао, видео сам. Овде... на овоме месту где сам ја, мало ћеш срести радости а болова колико хоћеш. Колико сам тамо пред вратима видео избезумљених мајака, а колико очајних оцева који су у гневу и самог Бога порицали. Али... шта ћеш... тако је то! Кажу да нема дана не би било ноћи и да нема ноћи не би било дана; то, веле, једно због другог бива и једно из другог истиче; дан утрне да би настала ноћ, а ноћ ишчили да би дан свануо. Па тако све и бол и радост... једно због другог бива, једно из другог истиче; да нема бола не би било радости, а да нема радости не би било бола. А ко подноси радост дужан је боме и бол поднети.
ОНА (Горко): Није ово бол, старче, код мене!
ТОМА: Да шта је? Само је бол кадар тако оборити главу и сломити човека.
ОНА: Кадра је и мржња.
ТОМА: Не знам... можда... ја нисам никад мрзео те не знам али... мислим старије је оно што се рађа у души од онога што се рађа у крви. Мржња се рађа у крви, кад крв узавре, кад плане... крв је срце, а душа је разум.
ОНА (Боно): Немам ја, старче, ни душе ни срца!
ТОМА: Не дај Боже да је тако! Где би без душе...?
ОНА: Ишчупали су ми је људи.
ТОМА: Душу је Бог задахнуо човеку и само је он може угасити; те где би божји створ био без душе? Има их, не кажем да их нема, али су ти презрени од Бога и од људи; има их, али они не живе међу људима, одвајају их људи од себе дебелим зидовима и окованим вратима. Нисте ви без душе, госпођо, вама се то чини само. У вас је бол само прелио те вам је утрнула душа али... загрејаће вам душу зрака сунчана која буди све што зачне и што замре. Пробудиће се и у вас душа па ће вам се разведрити и омилити вам опет све што вам се сад чини немило.
ОНА: Празна су то мудровања, старче!
ТОМА: Па јесте.... тако је.... шта ја знам, не знам ништа. Али, тако ето, седим по цео дан ту пред вратима иза којих се дели живот и смрт; видим час живот а час смрт па — размишљам, по цео дан размишљам...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|