Жена без срца/19
IV
ДР. ЈАКШИЋ, ОНА
ДР. ЈАКШИЋ (Враћа се столу и стаје пред оном склопљеном књигом о којој је малочас била реч. Хтео би да је отвори и учини то, али је одмах понова склопи)
ОНА (На вратима): Јесте ли сами?
ДР. ЈАКШИЋ (Пријатно изненађен): Ох, да? О, да!
ОНА (Улазећи): Знам да вам је непријатно када вас овде узнемиравам па сам нарочито изабрала овај сат кад примате пацијенте. (Скида шешир) Овако је много згодније, ако би ко наишао ви реците да сам пацијент.
ДР. ЈАКШИЋ: Па ви то и јесте!
ОНА (Седајући кокетно у фотељу): Но, дакле, да чујем од чега болујем?
ДР. ЈАКШИЋ: То је лако утврдити и без прегледа.
ОНА: Ха, ха, ха! Знате ли шта би ми чинило нарочито задовољство?
ДР. ЈАКШИЋ: Да чујем!
ОНА: Седите, седите овде крај мене.
ДР. ЈАКШИЋ (Седне на наслон од фотеље).
ОНА: Чинило би ми нарочито задовољство да доведем каквога доктора у забуну. Да му се пожалим на пример на лупање срца, да скинем одело и он да ми наслони главу на груди и да слуша... да слуша... слуша... и да не чује ништа. Ха, ха, ха!
ДР. ЈАКШИЋ (Обгрли јој главу): Мене на тај начин не би довели у забуну.
ОНА: Ех?
ДР. ЈАКШИЋ: Кадгод сам наслонио главу на ваше груди ја сам чуо лупање свога срца.
ОНА: А мога?
ДР. ЈАКШИЋ: Ви га нажалост немате.
ОНА: Гле, ама зар ви смете то тако рећи: ,,ви га на жалост немате!“. Личите ми на разбојника који је пљачке ради упалио цркву па се вајка како нема сад, на жалост, где да се помоли Богу.
ДР. ЈАКШИЋ: Опљачкао сам мртво срце.
ОНА: Сад други пут, а први пут?
ДР. ЈАКШИЋ: Било први или други пут, ја вам дугујем срце. Зар не рекосте сами да вам дугујем срце?
ОНА: Но, па вратите ми га!
ДР. ЈАКШИЋ: То би хтео, ох, још како бих хтео.
ОНА: Али нисте кадри?
ДР. ЈАКШИЋ: Био бих; љубав је кадра све. Ту моћ сте јој и ви сами признали, јер вам је задахнула живот у мртво тело. Био бих кадар, али ви велите осећате се сретнији без срца (Узима је за руке).
ОНА: Истина је па... ипак, морам вам признати да има момената када би пожелела да имам срце.
ДР. ЈАКШИЋ: Пожелели?... Реците ми када, који су то моменти?
ОНА: Када осетим да ме неко искрено воли, пожелела би да и ја њега могу искрено волети.
ДР. ЈАКШИЋ (Грли је): Јесте ли то пожелели кадгод од кад сте са мени вратили?
ОНА: Но, но, но... хоћете ваљда да вам љубав изјављујем... Оставите то... волите ме и ето... то је доста. Не тражите од мене што не могу дати.
ДР. ЈАКШИЋ: Уложићу све напоре своје, све знање своје, сву љубав своју, само да вам вратим срце у груди.
ОНА: На операционом столу?
ДР. ЈАКШИЋ: Ах, не, драга моја. Срце није онај мали мишић тамо. Срце је култ, васпитање, облагорођена природа, срце је...
ОНА: А то све мени недостаје, је л’ те?
ДР. ЈАКШИЋ: Не, али је све то код вас подивљало. Разочарење у животу често подивља инстинкте. Ваља вас опитомити, ваља вас вратити себи, својој природи.
ОНА: Мислите да ћете успети?
ДР. ЈАКШИЋ: Надам се, јер верујем у моћ љубави.
ОНА: Па ипак... зато вам треба много жртава поднети.
ДР. ЈАКШИЋ: Више зар но што их подносим?
ОНА: Више, ох, много више! Жена је ненасита жртава које се за њу чине. Ја сам љубоморна.
ДР. ЈАКШИЋ: Ох, како би ми то годило. Где има љубоморе ту има и љубави. То је добар знак.
ОНА: Али, не тумачите то као добар знак. Није то љубомора, ја сам само себична.
ДР. ЈАКШИЋ: То је ипак то! Реците, реците ми на кога сте љубоморни?
ОНА: На те књиге, на те експерименте], на онај операциони сто. Посвећујете свему томе више пажње но мени.
ДР. ЈАКШИЋ: То је мој позив... моја дужност...
ОНА: Позив, дужност! Жена не пита за позиве и дужности... Зар за вас позив и дужност смеју бити пречи од мене?
ДР. ЈАКШИЋ: То не би била више жртва, то би било одрицање.
ОНА: Да, да, да, одрицање... нашли сте згодну реч. Одите да вас наградим што сте нашли тако згодну реч. (Подноси му усне које он пољуби) Тек када се одречете сами себе, вероваћу вам да припадате мени..
ДР. ЈАКШИЋ (Брижно): Тек тада?
ОНА: Само тада!
|