Жена без срца/17
II
ДР. ЈАКШИЋ, ДР. СТЕФАНОВИЋ
ДР. СТЕФАНОВИЋ (На вратима кроз која је отишла жена): Могу ли? Ни један више пацијент не чека?
ДР. ЈАКШИЋ: Изволите, колега! Ах ти пацијенти, нервирају човека. Или не умеју да кажу шта им је, или не знају шта хоће!
ДР. СТЕФАНОВИЋ (Седа палећи цигарету): Знак већ али, ја вам нисам дошао као пацијент.
ДР. ЈАКШИЋ
(Смејући се): Да, јер ви извесно знате шта хоћете.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Тачно сте рекли, јер хоћу — ако ми дозволите као пријатељу и колеги да проговорим са вама искрено и интимно о једној доста деликатној ствари.
ДР. ЈАКШИЋ: То значи да ви нисте случајно дошли?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Рецимо да нисам али, то у овом случају није важна ствар; важно је како ћете ви примити и како схватити оно што би вам имао рећи.
ДР. ЈАКШИЋ: Као и увек, драги колега, све оно што долази са пријатељске стране.
ДР. СТЕФАНОВИЋ (Снебивајући се): Искрено ћу вам рећи... доглишљао сам се да ли уопште...
ДР. ЈАКШИЋ: Ви, колега, правите тако интересантан увод као да сте намерни о врло крупним стварима да говорите.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: О крупним не, али ипак озбиљним. Ви нећете ни сами спорити, драги колега, да се код вас, у вашој природи, нешто изменило. И ето, о тој промени ја бих хтео да говорим.
ДР. ЈАКШИЋ: (Слутећи о чему би могло бити реч, одбија): Ја не налазим...
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Па ипак. Ви нисте оно што сте били до пре мало времена; нисте ни у односу према свету, ни према студентима, који су увек раније били ваши љубимци, ни према послу, коме сте раније били тако одани...
ДР. ЈАКШИЋ (Буни се).
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Сасвим је појмљиво да ви нећете признати све то, али има ствари које ипак не можете порећи. Охладнали сте и отуђили од света. Та књига, над којом сте пре капали, ево већ десет дана стоји на столу склопљена, па чак и операционом столу не прилазите више као фанатизовани свештеник науке — а то сте ви увек до сада били — већ вам се на лицу опажа само осећање дужности. Немојте се бунити, истина је: ви нисте више оно што сте били.
ДР. ЈАКШИЋ (Непријатно је дирнут, ипак по извесном времену диже главу): И чему ви приписујете ту промену коју, велите, да запажате на мени?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Чему?... Па.., Боже мој, то није више тајна... и ако ја лично још увек не верујем да постоји та тајанствена мртва жена?
ДР. ЈАКШИЋ: Па ипак... постоји!
ДР. СТЕФАНОВИЋ: И ви верујете у њено ускрснуће?
ДР. ЈАКШИЋ: Желите ли, колега, да вам одговорим као лекар, као научник или као човек?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: У овоме случају интересује ме више ваш одговор као човека.
ДР. ЈАКШИЋ: Дакле: ускрснула је и постоји.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Тада разумем и све остало.
ДР. ЈАКШИЋ (После извесне паузе): Има појава које стоје ван нашега знања, још чешће оних које стоје ван наших моћи. Оставимо то... радије говоримо о чему другом, колега!
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Врло радо, врло радо!
ДР. ЈАКШИЋ: Шта је са оним вашим болесником?
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Којим?
ДР. ЈАКШИЋ: Но па, говорили сте ми о једном вашем пацијенту који има ампијем, шта ли.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Ах, да! Остао сам још увек при хладним облозима, али, чини ми се, мораћу га упутити к вама ради ресекције ребара.
|