Жалост за сестром
Ката бели бело платно,
у сузице, без водице.
Питају гу две другачке:
„Зашто, Като, платно белиш,
у сузице, без водице?" 5
Онда Ката проговара:
„Не питајте, другарице!
Имала сам једну сеју,
па гу дадо на далеко.
У петак гу испросише, 10
у суботу однесоше,
у недељу свадба беше,
понедељак сеја умре,
у торник гу закопаше.
Па гу плачу две залвице, 15
две залвице, два девера:
„Наша снашо, ран босиљак,
у петак те посејасмо,
у суботу рано ниче,
у недељу расцвета се, 25
понедељак слана паде,
озноби нам ран босиљак!"
Прибележио:
Милут. Р. Михајловић
|
|
Ову песму сам прибележио у манастиру Св. Оци у Пчињи. (Манастир Св. Прохора Пчињског.)
- Босанска вила, 1904, година XIX број 19-20. Сарајево, 31. октобра 1904, стр. 354.
- Момчило Златановић: Пчиња, Скупштина општине, Трговиште, 1996., стр. 116.
