Жалост за драгим
Дилбер Мара изгубила драгог,
Жалила га три године дана:
За годину лице не умила,
А за другу косу не чешљала,
А за трећу косу одрезала, 5
Па је шаље у Нови ујаку,
Ујак косу у сребро окива,
А ујна је бисером поткића;
На градска је врата приковали.
Когод прође, свак се чуду чуди: 10
"Боже мили, чуда великога!
"Ко л' је ово кога ожалио?
"Ил' је мајка јединога сина?
"Или сестра брата рођенога?
"Или снаха ручнога дјевера?" 15
Није мајка јединога сина,
Није сестра брата рођенога,
Нит' је снаха ручнога дјевера,
Већ дјевојка првог заручника.
|
|
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 419.
