Еј да можеш устати Владико

Еј да можеш устати Владико Писац: Славко Перошевић

ЕЈ ДА МОЖЕШ УСТАТИ ВЛАДИКО

У безнађу и великој тузи,
Ја кроз ове неколике строфе,
Ноћас тебе, дозивам из гроба
Најмудрији српски филозофе!

Еј' да можеш устати Владико,
Српског рода, прослављени сине,
Да' на Црну Гору, око бациш,
Са' Ловћена високе планине.

Еј' да ти се, подићи из гроба,
Ђе' ти свете одмарају кости.
Срце би ти, мним' пукло на пола,
Од велике туге и жалости.

Ти свој народ, препознао не би'.
Многи више на себе не личи.
Колијевка рода Немањина,
Почела је да се католичи.

Са' престола, старе Српске Спарте,
Ђе' ти душа вјечне снове снива,
Сад сабласно одлијежу крици:
МОНТЕНЕГРО! ЕВИВА, ЕВИВА!

Земљом твојом, сада влада злоба,
Мјесто људске части и поштења.
Нема више витезова старих,
Нема Марка, Новице, ни Кења.

Нема више Миљана, ни Мине.
Умрли су и Мирко и Шујо.
Страшне битке не туку се' више.
Земан турски давно је прохујо.

Нема старих душмана српскијех.
Снове вјечне снива Омер паша.
Ал' Луцифер из предворја пакла.
Доведе нам Дедеић Мираша.

За њим иде безбожничка војска,
Која нема образа ни стида,
Да отима цркве што је Србин,
Вјековима подизо и зида.

Зла времена, Владико су дошла.
Ђаво неки однио је шалу.
Душмани се' крећу православља,
И ка' светој Москви и Уралу.

Над звијездом православног свјета,
Облаци се црни, видиш муте.
Док Сатани, кано дворска луда,
Црна Гора скакуће уз скуте.

Ђе' се некад, живот за част даво,
Ђе' живљаху људи и јунаци,
Сад се људски образи продају
Ко обична роба на пијаци.

Не мој' мислит, када би се врно',
Црном Гором да би' опет влада,
Столицу ти' нико не би' дао,
Од овијех „моралних громада”.

Не би' вјеруј, ни најниже звање,
Без партијске мого' добит карте,
Да' устанеш затеко би само
Рушевине старе Српске Спарте.

Разочаран у потомке своје,
У њихову пакост и у злобу,
Самом себи , с' прекором би' реко’:
„Љепше бјеше, док лежах у гробу”.

(јуни 2019.)