Електра (Софокле)
Електра
- -
Написао: Софокле
Превео: Коломан Рац
|
ЛИЦА:
|
САДРЖАЈ: |
Чин први
уреди
(Мноштво народа сједи на стубама жртвеника пред двором краљевским у Теби. Ту стоји и кип Аполонов. Из двора излази Едип.)
ЕДИП, СВЕЋЕНИК
Едип:
Ој дјецо, давног Кадма млади огранци,
Што л' сједосте ми гле на ова сједишта
Ко прибјегари гранчицам' се окитив?
Сав колик к једну град се пуши кадима
А пејан и нарицање се ори свуд.
То, дјецо, од гласника других не хтједох
Да сазнам, зато ево дођох главом сам —
Ја, кога народ дичним зове Едипом.
Ал', старце, казуј, јер баш теби пристаје,
Да за све ове збориш: зашт' сједите ту?
Зар страх вас или жеља догна? Рад бих вам
У свему помоћ; без срца бих био ја,
Кад затјецања таког не бих жалио.
Свећеник:
Ој Едипе, ој господару краја мог.
Ти видиш, до олтара твога каки смо
По доби сјели: једни нијесу јаки још
Далеко прхнут, друге — мене Зеусова
Гле жрца старост скучи, оно момци су
По избор; други народ сједи с гранчицам'
На трговим' до Паладина храма два
И пророчкога огњишта Исменова.
Та град се, како и сам видиш, силно већ
Колеба, из дубине сад над вале, смрт,
Промолит главе своје више не може,
Плод земљици му гине у заметку већ,
А гине стадо, говедо му на паши,
И пород гине женама у утроби.
Град ошину и бије бог ватроноша.
Та мрска куга, с које празни с' Кадмов дом,
А цвилом, плачем богати се црни Хад.
Стог ја и синци ево гле код огњишта
Сједимо; за бога те не држимо ми.
Ал' човјек си нам први ти у невољам'
Живота и у божјој срећи суђеној.
Ти стиже, Кадмов град нам данка избави,
Што немилој га давасмо пјевачици
А од нас о том ништа даље не дозна,
Не путисмо те, него с божјом помоћу
То кажу, мисле — жиће ти нам придиже.
Сад, Едипе, ти снажна главо свију нас,
Гле сви те ево молимо и просимо,
Дај помоћ какву нађи нам — ил' чуо си
Од којег бога глас ил' знаш од човјека,
Јер људма, видим, вјештим и у незгодам'
За руком понајвише снови полазе.
Де, душо најбоља, испорави нам град,
Де побрини се! Да, још и сад овај крај
За ону прије справност спасом зове те;
Ал' паднемо ли, пошто смо се придигли,
То твоје владе сјећати се нећемо!
Ал' сигурно де придигни нам овај град!
Па када оно онда с добром коби нам
Ти срећу врати, дај и сада такав буд'!
Јер узвладаш ли, како владаш; земљом том,
Е владат људма негол' празном љепше је.
Та ништа не вриједи ни кула а ни брод
Без људи, ако никог нема у њима.
Едип:
О синци јадни, знам, ниј' непознато ми,
Са жељом којом дођосте. Та добро знам,
Да сви ми патите, ал' макар патите,
Баш нитко вас се не пати, колико ја.
Ваш бол се тиче појединца, свакога
За себе, никог другог; моја душа град
Па мене а и тебе жали заједно.
Па зато не будите ме, гдје снивах сан,
Већ знајте, многу — многу сузу пролих ја
И многим путем бриге протумарах већ.
Па мозгајућ лијек један само налажах,
Њег латих се. Менекејева Креонта,
Шурјака свога, послах у Пит, Фебов дом,
Да пита, каквијем ћу дјелом, каквом ли
Ја ријечју овај ево избавити град.
И брига мори ме, што л' ради. Данас би
Већ сванут морао; та преко реда он
И дуље, него што му треба, избива.
А када стигне, био онда рђа ја,
Не учиним ли све, штогод нам каже бог!
Свећеник:
Ма у добар ти рече час. Баш ево сад
За Креонта ми ови кажу: долази!
Едип:
Ој Аполоне господе, бар срећа, спас
Кад њег би пратили, ко око што му сја!
Свећеник:
Ал' чини с', ведар је. Та не би ишо гле
Овјенчав густо главу родним ловором.
Едип:
Сад знат ћемо. На домаку је, може чут.
Кнеже, роде мој, ти сине ој Менекејев,
С каквим нама дође гласом од бога?
ПРЕЂАШЊИ, КРЕОНТ
Креонт:
С добријем. Јер и сва, држим, невоља,
Кад добро крају стигне, к срећи кренут ће.
Едип:
А како гласи вијест? Јер твој ме говор сад
Нит осоколи нит унапријед уплаши.
Креонт:
Пред тима желиш ли ми чути, овдје сам
Ја казат справан, ил' ћу поћи у кућу.
Едип:
Пред свима казуј! Јер за ове ево ме
Још већма тишти брига нег' за живот мој.
Креонт:
Па казат ћу, што од бога сам чуо ја.
Баш јасно господ Фебо нама налаже,
Проклетство земље — овај крај га отхрани
Да гонимо, без лијека да не хранимо.
Едип:
А како да се смири? Која л' невоља?
Креонт:
Изагнат нам га убиством окајат
Убиство, јер олујом крв та бије град.
Едип:
Па коме ово ти судбину навијести?
Креонт:
О краљу, нама бјеше некоћ владар Лај
Тој земљи, прије нег' ти узе равнат град.
Едип
Знам, чујем, ал' баш никада га не видјех.
Креонт
Он погибе, а јасно сада каже бог,
Убицам' неким рука да се освети.
Едип
А гдје на свијету крију с? Гдје ли ће се наћ
Сад давној кривњи тај заметени већ траг?
Креонт
У тој су, каже, земљи. А што тражи тко,
То нађе; за што не мариш, то измакне с'.
Едип
Од убојице руке те зар у кући
Ил' у пољу у туђој земљи паде Лај?
Креонт
Он бога питат крену — тако рече сам —
Ал' кући више не врати се с пута тог.
Едип
Зар гласник а ни друг на путу не видје,
Ког питат би тко могао и користи се?
Креонт
До једног згину. Тај у страху побјегне,
Ал' ништ' до једно видјев казат не знаше.
Едип
А што то? Једно може открит много тог.
Кад само мала искра наде сине нам.
Креонт
Њег разбојници, каже, срели, убили —
Не једна мишица, већ руку сила сва.
Едип
Па откле разбојнику смјелост толика,
Одавде новцем да се није радило?
Креонт
Да, мислило с'. Ал' мртву Лају нитко се
У несрећи нам осветником не јави.
Едип
А каква несрећа вам, кадно паде краљ
Онако, на пут стаде, не да дознат то?
Креонт
Гонетачица сфинга гледат нагна нас
Пред своје ноге, пустит, штоно застрије мрак.
Едип
Ал' ја ћу опет изнијет оно изнова.
Та достојно се Фебо, достојно се ти
За покојника забринусте бригом том.
И мене, како треба, видјет ћете стог,
Ко савезник гдје земљи, богу помажем.
Та нећу то за даљи, мили само род,
Сам себе ради ћу отпрашит гада тог.
Тко оног уби, можда ће се прохтјет том
И на ме да овако дигне руку си.
За оног дакле радећ за се радим ја.
Ал' ви ми, синци, брже боље устајте
Са стуба, прибјегарске диж'те гранчице!
(Пратњи.)
А народ Кадмов амо скупи један вас,
Јер ја ћу све учинит! С божјом помоћу
Ил' сретни ћемо изић или ћемо паст!
Свећеник
Дед, синци, устајмо! Та амо због тога
И дођосмо, што краљ нам ево обриче.
А Фебо, који посла ово пророштво,
Ко спас и закриље нам стиго од куге!
(Едип с Креонтом отиђе у двор, а свећеник с народом у град. Долази збор.)
УЛАЗНА ПЈЕСМА
Збор
1. строфа
Слатки о Зеусов Гласе, какав ли
Из златнога Пита
У Тебу сјајну стиже ми?
Сав протрнух, и срце ми сплашено
Од страха дршће.
Ој окриље, видару делски,
С тебе ја стрепим, какву ћеш муку ми
Нову тијеком годиница већ
Стару наредит.
Реци ми, златне ој
Наде чедо. Гласе божански!
1. антистрофа
Прву ја тебе, кћери Зеусова,
Божанска Атена
Зовем па Артемиду
Сестру, чуварицу краја, на тргу што,
Пријестољу славном,
Округлом сједи, — и Феба
Стријелца. Ох! Сван'те ми од смрти спаса трил
Ако већ нама прије кад, невоља
На град гдје диже с',
Пламен јада из земље кренусте,
Дођите и сад!
2. строфа
Ао, безброј јада трпим ја!
Сав колик народ страда ми,
И мача ту — памети нема,
Њоме да брани тко њега. Та нит нам
Родина обасипа земљицу славну,
Нит жене болних у породу преболе труда.
И један ти
За другим као лакокрила птица
Брже од огња — видјет ћеш — љутог
Све лети к богу на запад.
2. антистрофа
Град гине, броја не зна се.
Без суза, плача лежи свијет
На тлих и смрћу нам пријети.
Жене и мајчице сједе олтарим'
На подножју — једна ту, онамо друга ‐
Рад јада тешкијех јецаја, моле се сада,
А пеан се ори
И тужни му плачидруг вапај.
Зато, ој златна Зеусова кћерце.
Дај помоћ пошљи милену!
3. строфа
Нек силни Арес плећи да —
Без мједи, без штита сад
Он мене срета, пали усред јаука —
И хрлим нек ми скоком тргне од дома
Далеко Амфитрити
У одаје велике
Ил' к онијем валима трачким,
Луци непријазнојл
Поштеди л' што на концу ноћ,
На то дан ти насрне.
О Зеусе, оче мој,
Краљу муња огњених,
Дај громом њега ми сатари својијем!
3. антистрофа
Ој господару ликијски,
Стријеле ти се пресилне
С тетиве, златне жице — желим — просуле
И стале у помоћ!
И сини зубље сјај.
Што с њоме нам Артемида
Горам' хрли ликијским!
И тебе, о румени Бакхо,
Имењаче краја
Мог, златни кога краси трак,
А клик дјева заносних
Свуд прати, — зовем: дај
Лучем жарким приђи нам
И жези бога, омражена бозима!
(Долази Едип.)
Чин други
уредиЕДИП, ЗБОР
Едип:
Ти молиш, а што молиш, то ћеш, хоћеш ли
Да слушаш, примаш ријеч и куги тражиш лијек,
Задобит — помоћ, олакшицу од зла тог.
А рећ ћу вам, јер гласа о том не знам ја
Ни дјела не знам; та да имам какав знак,
Далеко у потрагу не бих ишао.
Ал' 'вако — послије граду постах грађанин ‐
Ја ово вама велим свим Кадмејцима:
За Лаја, Лабдакова сина, тко вас зна,
Од којег оно човјека он погибе,
Тај нека — налажем вам — мени јави све.
Сам против себе тужбу боји ли се он
Изнести, — друго неће ништа немило
Њег снаћи, но из земље сигуран ће поћ,
А знаде л' опет тко убицу другога
Из земље друге, нек не таји; платом ћу
Наплатити ја и хвалом му захвалит град.
Затајите л', и погази л' тко налог мој
У страху за друга, за се самога,
Што онда ћу урадит, то ме треба чут.
Тог човјека — забрањујем вам — био он
Ткогод, у земљи овој, власт гдје држим ја
И пријесто, нитко не примај, не поздрављај!
И к божјим ми га молитвама не пуштај
Ни к жртвам' нит му свете пружај водице,
Већ свак га турни с прага свог, јер он нам је
Проклетство, како ево мени сада баш
Бог, пророчиште питијско, то дојави!
Овако дакле ја сам у том на помоћ
И богу а и покојнику ономе.
А кунем кривца дјелу том, учинио
Сам самцат тко из потаје с више њих:
Нек грдно грдан живот сврши без среће!
И желим, са мном буде л' он код огњишта
У мојој кући а са знањем мојијем,
Тад било мени, ко што оне проклех сад!
А вама ево све то вршит налажем
За мене, бога, земљу ову, без плода
И благослова штоно тако пропада.
Па бог да тај вам не нареди посао,
Еј опет не би право било пустит то
Без освете, кад паде први човјек, краљ,
Већ тражит бјеше вам. Ал' сада случајно
Ја имам власт, што он је прво имаше;
У браку имам жену, другу његову,
И дјеци би се дјеца, једне крви крв,
Породила, да пород му не затре коб;
Ал' 'вако судба свали с' њему на главу.
Стог ја ћу ево бит се ко за оца свог
И свега ћу се машат, — тражит, онога
Да нађем, својом штоно руком зада смрт
Потомку Лабдака и Полидора вам
И старог Кадма и давног Агенора.
Тко то не учини, том бози не дали —
То желим, — усјев да му ниче у пољу,
Нит жена дјеце родила, већ судбом том
И гором још од ове сада гинуо;
А вас, Кадмејце остале, коликим је
По ћуди то, вијек довијек лијепо пратила
Помоћница нам Правда и сви богови!
Збор
Кад клетвом, краљу, мене закле, рећи ћу:
Нит убих нити убојицу казат знам,
Већ Фебу, који ово тражи поручи, —
Да, њему бјеше казат, тко то учини.
Едип
Ти право рече. Али силит богове,
Кад они неће, нитко жив то не може.
Збор
Сад друго, што се мени чини, реко бих.
Едип
Па треће било, не пропусти казат ми!
Збор
Што господ Фебо види, види највећма
Господин — знам — Тиресија. Од њега ће
То тражећ, краљу, човјек дознат најбоље.
Едип
Ни то не однемарих ја. Гласника два
По њега послах баш на савјет Креонтов,
Па давно већ се чудим, што га нема још.
Збор
И друге ријечи нејасне и старе су.
Едип
А које то? Ма на ријеч сваку пазим ја.
Збор
Он паде — рекло се — од неких путника.
Едип
То и ја чух. Но нема ти свједока баш.
Збор
Ал' ако само мрву страха има он,
Те клетве кад ти чује, неће остати.
Едип
Тко дјела не жаца с', тог ни ријеч не страши.
Збор
Ал' има, тко ће открит њега, — ето гле
Већ божјег амо воде врача; само је
Од људи њему усађена истина.
ЕДИП ЗБОР, ТИРЕСИЈА
Едип
Тиресија, ти знадеш све, што јавно је
И тајно, што ли на небу и земљи свој,
Па зато, макар не видиш, разабираш
С какве боље страда град. Господине,
У теби само налазимо помоћ, спаси
Та Феба — ако не чу од гласника ми —
Ми питат посласмо, а он нам одврати,
Да спас ће само сванут од те болести
За Лајеве убице ако сазнамо
Па смакнемо их ил' из земље изгнамо.
Ти дакле нам не крати знака птичјега
Ни други ако врачању ми знадеш пут
Већ спаси себе и град, спаси мене ти,
А спаси од сваке мртваца љаге нас!
У теби нам је спас, а труд је најљепши,
Кад човјеку користит нечим можеш, знаш.
Тиресија
Ух, ух! Срамота је, кад памет паметну
Не користи! Та то сам добро знао ја,
Ал' с ума сметнух. Не бих амо стигао.
Едип
А што је? Како л' дође ти малодушан!
Тиресија
Дај кући пусти ме, јер послушаш ли ме,
Ти своје, своје ја ћу сносит најлакше.
Едип
Нит рече право а ни драго граду том,
Што отхрани те, — глас му 'вако кратећ свој.
Тиресија
Јер видим, да ни теби није твоја ријеч
У прилог. Да и мене исто не снађе —
(Хоће ићи.)
Едип
Ој богова ти! Не одврати с', ако знаш,
Јер сви те ево клањајућ се молимо.
Тиресија
Сви скупа нијесте паметни. А тајне ја
Рећ никад нећу, твога да не одам зла!
Едип
Што велиш? Знаш, а рећи нећеш, него нас
Овако издат мислиш, упропастит град?
Тиресија
Растужит себе а ни тебе нећу ја.
Што залуд питаш то? Од мене не дозна!
Едип
Зар нећеш, рђо највећа, — та камен би
Распалио — једампут рећи, него ћеш
Овако тврд и неумољив казат се?
Тиресија
Ћуд моју прекори, а своје, — каква је
У тебе, не видје, већ мене кудиш ти.
Едип
Па тко се не би љутио, кад ријечи ти
Онакве чује, каквим сада вријеђаш град?
Тиресија
Ма то ће изић, макар муком кријем ја.
Едип
А што ће изић, не треба л' то мени реч?
Тиресија
Ал' даље зборит нећу. На то гњевом се
Ти гњеви, ако хоћеш, макар најљућим!
Едип
Па и нећу мимоићи, како гњеван сам,
Баш ништа, штоно разбирам. Знај: чини ми с'
Ти дјело с другим смисли, створи, само што
Баш руком не уби. Да видиш случајно,
И дјело реко бих да само твоје је.
Тиресија
Зар збиља? Велим ти: де држ' се огласа,
Што огласи, па од дана гле данашњег
Ни тима ту ни мени више не збори,
Јер ти си овој земљи злотвор злопаки!
Едип
Овако бестидно ти ријеч ту изусти?
Па гдје ти мислиш да ћеш казни избјећ ми?
Тиресија
Ма избјегох, јер снажну гајим истину.
Едип
Од кога научи? Та од вјештине не!
Тиресија
Од тебе. Ти ме силом склони да кажем.
Едип
А што то? Казуј опет, бољем да чујем!
Тиресија
Зар прије не схвати? Ил' кушаш да кажем?
Едип
Не могу рећи да знам. Реци опета!
Тиресија
Убица, кога тражиш, ти си, велим ја!
Едип
Ал' на радост си нећеш двапут вријеђат ме!
Тиресија
Да кажем и друго, да већма једиш се?
Едип
Колико воља те, јер узалуд ти ријеч.
Тиресија
Ти, велим, не знаш, с најдражима ружно сад
Да живиш. Докле у зло грезну, не видиш.
Едип
Па и то мислиш на весеље зборит си?
Тиресија
Јест, ако у истине има снаге што.
Едип
Ма има, ал' у тебе не! У тебе тог
Ље нема; ухом, умом, оком слијепац си.
Тиресија
А ти си јадник! Грдиш, како тебе ће —
А нема тог, што неће — скоро грдити.
Едип
Мрак вјечни застире те; никад шкодит стог
Ни мени не'ш ни другоме, што свјетлост зре.
Тиресија
Та није теби суђено од мене паст.
Аполон доста је, извршит он ће то!
Едип
Од Креонта ил' тебе су нашашћа то?
Тиресија
Ниј' Креонт несрећа ти, већ сам себи ти!
Едип
Ој благо, власти, над вјештине вјештино
Ненавидноме у животу овоме,
Колика према вама завист гаји се,
Кад ради власти ове, мени што је град
Ко дар — не тражих је — гле преда у руке,
Кад због ње Креонт, вјерни, стари пријатељ,
У потаји се шуља, збацит жели ме.
Оваква врача, гле плеткара, лукава
Сљепара наврка, што види једино
У добитку своме, а вјештином јесте слијеп.
Та рециде ми, гдје ти бјеше очит врач!
Зашт' не рече, пјевачица кад која се
Ту јави, грађанима ево какав спас?
А опет одгонетнут ту загонетку —
То није много тек ткогод, већ пророштва
Ту требало, ал' оно није — видјело с' —
По птицам' а ни од бога баш знанац твој.
Ја Едип, незналица, дођох, свргох је,
А умом то докучих, не по птицама.
И њега ти сад збацит смјераш и мислиш
До пријестоља да Креонтова стајат ћеш.
Ал' с плачем, чини с', ти ћеш и друг снова тих
Проклетство гонит; па да нијеси старац баш,
Пострадав окушо би, какве мисли си!
Збор
По суду нашем, чини се, и њег'ва ријеч
И твоја, Едипе, у гњеву пала је.
То не треба, већ како ћемо најбоље
Извршит налог божји, на то пазит је.
Тиресија
Све ако јеси краљ, бар буд'мо равни тим,
Да на ријеч ријечју узвраћамо једнаком.
Та власт ту и ја имам. Нијесам слуга твој,
Већ Локсијин, — заступат Креонт неће ме.
А велим, јер и слијепцем ти ме прекори:
Ти гледаш, али докле у злу огрезну,
То не видиш, — ни гдје си нит с ким станујеш.
Зар знадеш чији си? И не знаш, душманин
Да својима си доље и на земљи ту.
Једампут ће те Клетва мајке, оца твог
Са страшним кроком, с бича два из земље те
Изгонит. Сада свјетло гледаш, онда'ш мрак!
Па која драга, који ли Китерон ти
Доскора неће виком твојом орит се,
Кад видиш брак — злу луку ону, камо ти
Докончав сретно пут свој кући доплови?
И не видиш ни силу других невоља,
Што тебе с тобом, с дјецом твојом сравнит ће.
А сада блати Креонта и моју ријеч!
Та нема човјека на свијету, који ће
Несретније од тебе скончат икада!
Едип
Па ја да њега мирне душе слушам то?
Не'ш до бијеса? Не'ш брже? Не'ш ли опета
Од овог дома натраг кренут, отић ми?
Тиресија
Не дођој ја да ти ме амо не зовну!
Едип
Ма нијесам знао, лудо да ћеш зборити,
Јер тешко бих те кући својој звао ја.
Тиресија
Ја такав — теби дашто чини с' — луд сам.
Ал' старима, што родише те, мудар бјех.
(Хоће ићи.)
Едип
Загонетно л' и одвећ тамно збориш све!
Тиресија
Нијеси л' ти најврснији изнаћи то?
Едип
Да, псуј то, по чем наћи ћеш ме велика.
Тиресија
Та срећа заиста те упропасти баш.
Едип
Ал' брига мене, само када спасох град.
Тиресија (дјечаку.)
Ја идем дакле, а ти, синко, води ме!
Едип
Нек води! Ту ти сметаш и додијаваш,
А одеш ли ми, нећеш већи задат јад.
Тиресија
Сад рећ ћу, рашта дођох, па ћу онда поћ.
Твог лица нећу препаст се. Та сатрт ме
Ти не можеш. А велим теби: човјек тај,
Ког давно тражиш, пријетиш и оглашујеш
Убиство Лајево, тај овдје борави:
Дошљака странца кажу га, а рођени
Тебанац изић ће, ал' обрадоват се
Тој срећи неће; слијеп ће, а здрав очима
Он бјеше, и ко просјак — богат некада —
Запутит штапом тапкајућ у туђи свијет.
И дјеци својој он ће изић уједно
И брат и отац, жени пак, што роди га,
Син и муж, а свом оцу друг у браку, да —
И убојица! Хајд' унутра размишљај!
Затечеш ли у лажи ме, тад казујде
У пророштво да с' ништа не разумијем!
(Сви отиђу, остане збор и запјева пјесму.)
СТАЈАЋА ПЈЕСМА
1. строфа
А кога л' рече пророчка стијена
Делфијска, страхоту
Над страхоте рукам' да створи,
Крвљу окаљаним?
А доба је, јаче да
Од виловних коња он
Сад трчи на бијегу.
На њега насрће оружан
И огњем и муњама Зеусов син,
А грозне га гоне
Срде неминовне.
1. антистрофа
Баш овај час с Парнаса сњежног
Глас нам пуче, свану:
Непозната човјека сватко
Трагом нека тражи!
Јер дивљом се шумом он,
По пећинам', стијенама
Све повлачи ко бик.
Па кроком јаднијем крочи сам
И пророштва из срца земље се
Он клони, ал' довијек
Живи, облијеће га.
2. строфа
Страшно ме, да — страшно плаши
Мудрац, врач. Не могу рећи
Ни порећи то. Не знадем,
Што да кажем, већ на крилма
Слутње лебдим; нит ја видим,
Што је сад, ни што ће бит.
Каква л' ово свађа снађе
Лабдаков нам род сина
Полибова, то не дознах
Никад прије нити сада.
Каквом ћу се кушњом дакле Едипова
Машит гласа народу толико драга
И осветит рода нам
Лабдакова тајну смрт?
2. антистрофа
Зеус‐бог и Аполон виде,
Знаду људског срца тајне,
Али међу људма пророк
Више да с' од мене диже,
Суд то неће истин бити.
Мудрост човјек мудрошћу
Престић може, ал' ја никад
С пријекора га корит нећу.
Све док не видим, да ријеч се
Она испуни. Та некад
На поглед нам дјева крилата му приђе,
А он мудар се показа, граду одан.
Зато никад срце ми
Злоћом биједит неће га!
Чин трећи
уредиЗБОР, КРЕОНТ
Креонт
Ој људи грађани, баш чујем, страшно ме
Краљ Едип обиједи, те дођох овамо.
Подносит то не могу. Ако држи он,
У овој сада несрећи да њему ја
Учиних ријечју што ил' дјелом на штету,
Дуговјечног живота тад не желим ја,
Овакав кад ме стиже глас. Јер ријечи те
Једнострукијем кваром мени не роде,
Већ највећим, кад рђом мене овај град,
А рђом прозовете — ти и другови.
Збор
Ал' може бити, та да паде погрда,
Јер гњев је више истисну нег' срца свијест.
Креонт
Зар паде ријеч, да врача наговорили ја,
Те лажи збори он по наговору мом?
Збор
Да рекло с', ал' у којем смислу, не знам ја.
Креонт
Зар мирна ока а и здраве памети
Он мене оном потвораше потвором?
Збор
То не знам. Што владари раде, не гледам.
Ал' ето њега! Сам из двора долази.
ЗБОР, КРЕОНТ, ЕДИП
Едип
Ти — како дође амо? Ил' зар тако си
Без обзира, те стиже ево под кров мој,
А очито си крвник оног човјека
И очевидни тат ми жезла краљевског?
Дед реци, богова ти, видје л' страшљивост
На мени или лудост, те то заснова?
Ил' дјела да ти спазит нећу, с пријеваре
Гдје с' к мени краде, ни кад видим, бранит се?
Зар није ето луда твоја накана,
Кад без пука, без пријатеља гониш ми
За краљевством, што пуком, благом хвата се?
Креонт
Знаш, како ћеш? За оно, штоно рече ми,
Чуј једнако, па када чујеш, суди сам!
Едип
Говорник вјешт си ти, ал' ја сам слушач лош
За тебе, јер душмана љута нађох те.
Креонт
Баш то ме прије свега чуј сад! Казат ћу.
Едип
Баш то не казуј ми, да нијеси рђа ти!
Креонт
Еј држиш ли, самовоља без разума
Да ј' тековина каква, право не мислиш.
Едип
Еј држиш ли ми, рођаку док радиш зло.
Да казан стић те неће, право не мислиш.
Креонт
То право рече, признајем. Ал' казуј ми,
Јад какав те од мене, мислиш, снашао!
Едип
А јеси л' или нијеси наговарао,
По дичног врача треба да ја пошљем ког?
Креонт
Па још и сада исто свјетујем те ја.
Едип
А кол'ко већ је томе година, што Лај —
Креонт
Што учини? Та ја те не разумијем.
Едип
Од убојнице руке оде нетрагом.
Креонт
Е дуго, давно ј' томе, — лијеп број година.
Едип
Па бавио се врач тај онда врачањем?
Креонт
Баш исто бјеше мудар, исто поштован.
Едип
Па сјети л' мене се у оно доба тад?
Креонт
Не, барем нигдје у близини мојој баш.
Едип
Па потраге за мртва не учинисте?
Креонт
Учинисмо. Та како не! Не дознасмо.
Едип
А зашто мудрац тај то онда не рече?
Креонт
Ја не знам, па кад не знам, волим шутјети.
Едип
А за се знадеш, па ћеш реч, кад добро знаш.
Креонт
А што то? Ако знам, е тајит нећу ја!
Едип
Та — да се с тобом не сложи, еј никада
Он реко не би, да сам Лаја смако ја!
Креонт
А каже л' тако, сам знаш. А ја желим те
Онако питат, како си ме сада ти.
Едип
Па питај! Убојицом нећеш затећ ме.
Креонт
Па што. Са сестром мојом вјенча ли се ти?
Едип
Што питаш, тајит никако не могу то.
Креонт
Па владаш ли, ко она, и с њом дијелиш власт?
Едип
Штогод зажели, све од мене добива.
Креонт
Зар нијесам вама двома раван трећи ја?
Едип
Баш зато се и чиниш рђав пријатељ.
Креонт
Не, ако баш онако, ко ја, промислиш.
И прије свега размисли, би л', мислиш, тко
У страху владат волио нег' спавати
Без зебње, имат усто једну исту власт.
Па ја ти дакле ни сам већма краљем бит
Не жудим него радит исто, што и краљ,
Нит итко други, ако здраво мислит зна.
Та сада све од тебе примам без страха;
Да владам сам, тад преко срца много бих
Ја радио. Па зашт' да ј' мени краљевска
Част дража него власт, господство без бриге?
Још нијесам тако заслијепљен, те друго бих
Ја желио но лијепо, к тому корисно.
Сад сви ме милују, сад свак ме поздравља,
Сад моле мене, који тебе требају,
Јер хоће л' постић што, до мене стоји све.
Па како бих ја ово сада пустио,
А оно узео? Та добро срце се
Искварит неће. Ал' онакве мисли ја
Нит волим нити бих с другим радит поднио.
За доказ томе у Пит иди, запитај,
Да л' пророчанство по истини јавих ти!
Па ако ме затечеш да сам с врачем што
У друштву сново, зграби, убиј с гласом ме
Не, једним, већ с два: с мојим а и твојијем!
Без суда, с пусте сумње немој кривит ме!
Јер није право рђу држат улудо
За поштењака, поштењака за рђу.
А друга добра губит, велим, исто је.
Ко живот губит свој, нада све што је драг.
Ал' с временом ћеш то зацијело спознати
Јер само вријеме каже права човјека,
А рђава ћеш познат и за један дан.
Збор
О краљу, красно рече оном, коме се
Посрнут неће. Наглу суду ниј' сигуран.
Едип
Ал' засједа ли тко и некуд нагло ми
Он приђе, нагло је и мени одбит га;
Но ако останем на миру, своје ће
Извршит он, а ја ћу своје промашти.
Креонт
Па што ти желиш? Зар из земље изгнат ме?
Едип
Не, то не? Мријет ћеш — то ја хоћу — бјегат не!
Креонт
Кад докажеш ми завис моју, каква је.
Едип
Зар велиш, да попустит, слушат нећеш ти?
Креонт
Јер видим, нијеси паметан.
Едип
За себе сам.
Креонт
И за ме треба да си тако.
Едип
Рђа си!
Креонт
А вараш ли се?
Едип
Оно опет слушат је!
Креонт
Владара лоша не!
Едип
Ој граде, граде мој!
Креонт
И ја сам града овог члан, не само ти!
Збор
Престан'те господари! У добар баш час
Из двора, видим, гле Јокаста долази,
А с њоме смирит треба свађу сада ту.
ПРЕЂАШЊИ, ЈОКАСТА
Јокаста
О несреће, зашт' кавгу луду језиком
Ви завргосте? Није л' стид вас, земља та
Гдје тако страда, своју градит невољу?
Па не'ш ти у двор, а ти кући, Креонте,
И од ништа не стварат јаде велике?
Креонт
Ој сестро, Едип, муж твој, страшно смјера ми,
Од двога зла он мени једно намијени;
Ил' прогнат из дома ил' попаст, убит ме.
Едип
Да, признајем. Затекох, жено, њега ја,
Гдје о злу ради о мојој глави плеткам' злим.
Креонт
Еј сретан не био, већ проклет згинуо,
Учиних ли ти ишта, чиме биједиш ме!
Јокаста
Ој богова ти, вјеруј ово, Едипе!
Постиди с' прије свег од свете клетве те
А онда и од мене и од ових ту!
ТУЖАЉКА
Строфа
Збор
Де промисли и, молим те,
С вољом, краљу, послушај!
Едип
Што хоћеш, да ти попустим?
Збор
Штуј оног, који не бјеше
Луд ни прије, а сад клетвом силан је.
Едип
Па знаш, што тражиш?
Збор
Знам.
Едип
Што мислиш? Казуј ми!
Збор
Друга, што закле се, никад не одврзи
Грдно ко кривца, а за ријечи нејасне!
Едип
Сад добро знај, кад иштеш то, за мене смрт
Ти иштеш или бијег из ове крајине.
Збор
Не, тако мени бога од свих богова
Првога — Хелија. Без бога, без друга
Пропашћу крајњом ја пропао, мислим ли
Тако! Земља, штоно гине, душу ми
Јаднику мори, старој ако невољи
Још невоља се ваша сада прикрпи.
Едип
Нек дакле иде он, па моро докраја
Ја згинут из земље бјежат нечасно,
Јер твоја ме, не њег'ва, ријеч милосрдна
Сад дира. Он ће, гдјегод био, мрзак бит!
Креонт
Ти попуштат, ал' мржњом кипиш, види се,
Ал' тешко бит ће теби, кад те прође бијес.
Ћуд таква ј' с правом себи мука најтежа.
Едип
Не'ш пустит ме и издират?
Креонт
Ма идем ја.
Ти не схвати ме, ал' за ове стари сам.
(Отиде.)
ЗБОР, ЕДИП, ЈОКАСТА
Антистрофа
Збор
Ој госпо, зашто оклијеваш.
У двор њега не водиш?
Јокаста
Нек само чујем, што се зби.
Збор
Е сумња пука роди се
С ријечи тамних. Пече — да и неправда.
Јокаста
У обадвојице?
Збор
Да!
Јокаста
Каква бјеше ријеч?
Збор
Доста је, чини ми с', доста, код биједе да
Ове у земљи спор стане, гдје престаде.
Едип
Зар видиш, куд ти, човјек уман, забразди?
Ти запусти ме, срце моје отупи.
Збор
Знај, краљу, — не једампут само рекох већ —
Луда, за мисао добру неподобан
Ја ћу показат се, ако те запустим.
Ти домају моју милу, у мукам'
Што свијаше се, равно к срећи управи,
Па и сад буди, ако можеш, добар вођ!
Јокаста
Ој богова ти, краљу, де и мени каж',
Рад чега се жестином тол'ком ражести!
Едип
Па казат ћу — та тебе, жено, више ја
Нег' ове штујем — чуј, што Креонт смисли ми!
Јокаста
Дај, да видим, да л' с правом спор на њ сваљујеш.
Едип
Убица да сам — каже он ми — Лајев ја.
Јокаста
То сам од себе зна ил' сазна од другог?
Едип
Он врача мени на врат посла злопака,
Ал' што ј' до њега самог, језик му је чист.
Јокаста
Ти сад се кани бриге, што је помињеш,
Па чуј ме и разбери, ни у једнога
Да створа људског нема знања пророчког!
А кратак ћу ти дати доказ томе навест ја.
Ма дође једном Лају — нећу казати,
Од самог Феба, већ од слуга — пророштво,
Да од сина ће њега стићи судба, смрт,
Од мене и од његашто ће родит се.
Ал њега — тако ти се гласа — убију
Једампут страни лупежи на тропућу,
А чеду ни три дана не протекоше
Од порода, и ножице у глежњу му
Он сапе, туђом руком врже у гору
Непроходну. Аполон не изврши ријеч,
Да оца он ће убит, а ни Лаја ми
Од сина не задеси, чега с' бојао.
Да, тако глас то пророчки нам одреди, —
За њ ништа ти не мари! Јер што каже бог
Да тражит треба, сам ће открит лако то.
Едип
О жено, како ли ми овчас, кад те чух,
Ах слутња душу, срце немир обузе!
Јокаста
А каква брига тебе крену зборит то?
Едип
Од тебе — тако учини се мени — чух
На тропућу да Лаја су уморили.
Јокаста
Та да, говорило се, још не умукло.
Едип
А гдје је мјесто то на којем збило се?
Јокаста
Ма Фокидо се земља зове, путови
Ту стјечу се из Делфа и из Даулије.
Едип
Па времена колико отад прође већ?
Јокаста
Баш нешто мало прије, нег' ти узе власт
У овој земљи, граду о том стиже глас.
Едип
О Зеусе, што учинит са мном накани?
Јокаста
А што то теби на срцу је, Едипе?
Едип
Ма још ме не питај, већ казуј, каки је
У Лаја био раст, у којем цвијету доб?
Јокаста
Та висок, — глава баш сјединам' процвала,
Не разликово с' много од твог обличја.
Едип
Ао мени јадну! Мало прво себе сам
У клетве тешке, чини с', свалих не знајућ.
Јокаста
Што велиш? Стрепим, краљу, кад те погледам.
Едип
Е грозно ме је страх, да добро види врач;
А кажеш ли још једно, јасније ће бит.
Јокаста
Јест, стрепим, ал' ћу реч кад чујем питање.
Едип
Је л' ишо с мало људи, или пратње га
Ко човјека владара сила пратило?
Јокаста
Петорица их бјеше свега, међ њима
Би гласник. Лаја једна кола возила.
Едип
А јој! Већ јасно сад је то! Тко бјеше тај,
Што гласе ове, жено, вама донесе?
Јокаста
Роб један, једини што спасе, врати се.
Едип
Па деси ли се сад у двору случајно?
Јокаста
Не! Јер оданде откада се врати он
И видје, гдје ти држиш власт, а паде Лај,
Дотаче с' руке моје, те се умоли,
На село да га пустим, к стаду на пашу,
Што даље погледу да буде града тог.
И ја га пустих. Бјеше као човјек роб
Он вриједан ове и још веће милости.
Едип
Па би л' нам брзо амо доћи могао?
Јокаста
Далеко није. Али чему желиш то?
Едип
Сам за се, жено, бојим се, да превише
Не рекох, стога њега хоћу да видим.
Јокаста
Па стићи ће. Ал' ваљда, краљу, вриједна сам
И ја, да чујем, што те тишти у срцу.
Едип
И нећу ти закратит, гдје у слутњама
Ја дотле доспјех! Ама ком ћу вреднијем
Нег' теби реч, кад таква срећа прати ме?
Коринћанин ми Полиб отац бијаше
А мати Доранка Меропа. За првог
Међ грађанима мене тамо држали,
Догод ме случај — вриједан, да се зачудиш,
Ал' труда мог зацијело вриједан не бјеше —
Овакав не снађе. На гозби један ми
При вину, накитив се, рече, оцу син
Да нијесам. И ја љут се јадан онај дан
Успрегнух, сјутраданак ступим пред мајку
И оца, питат станем. Они љутили с'
Рад погрде на оног, ком измакла ријеч.
И говор њихов годио ми, али ме
Свеђ оно пекло, — силно ми се усјекло.
И тајом од матере и од оца си
Ја у Пит кренем, ал' ме, ташта дођох, Феб
Не услиши, већ отправи, а друге ми
Он јави јаде и страхоте, несреће,
Да матер ћу обљубит, на свијет изнијет род
Што људма ће бити страшан на поглед,
А оца свога рођенога убит ћу!
Кад чујем то, е отад земље коринтске
По звјездам' се далеко клоних; бјежај ја,
Гдје никад нећу видјет, грозног пророштва
Срамота да на мени се испуњује.
А идућ стигнем ја на оно мјесто баш;
Гдје — тако и то кажеш — краљ вам заглави,
И теби, жено, истину ћу рећи ја.
Кад путем бијах близу овог тропућа,
Ту гласник срете ме и човјек на колим',
Баш како велиш ти, — а ждријепци возили.
И с пута ме управљач, а и старац сам,
Све силом тјерат стану, а у гњеву свом
Ја удрим оног, што је мене гонио,
Возача. А кад старац то ми опази,
Он увреба ме, крај кола док пролажах,
И усред главе мене схвати останом.
Ал' маздом једнаком му ја не одмаздим,
Већ рука моја њега штапом ошине;
Натрашке исред кола махом свали се.
И све колике посмичем. Па има ли
Међ странцем тим и Лајем сродност какова,
Од мене онда тко је сада бједнији,
Тко л' може икад јаче богу омрзнут?
Та нитко ме, нит туђин нити грађанин,
У своју кућу примат, нитко поздрављат
Већ не смије, нег' с прага турат мора ме,
А нитко други но ја клетвом проклех се!
Па мртву кревет руком својом каљам ја,
Од које погибе! Зар нијесам злотвор баш?
Зар нијесам проклет сав, кад морам у бијег сад,
А својих не смијем на бијегу да видим,
У отаџбину си корачит не смијем,
Ил' с мајком ми се вјенчат, оца Полиба
Погубит, који роди ме и отхрани?
Зар не би тко о мени право судио
Кад реко би: то створи неки крути бијес?
Не, не видио, часна божја светости,
Тог дана ја, већ без трага отишао
Са свијета овог, прије него видим то,
Да таква ме се прими љага — несрећа!
Збор
То, краљу, плаши нас, ал' док он не дође,
И не чујеш од њега, имај наде још!
Едип
Па да, толицно је у мене наде још,
Те само човјека пастира чекат ћу.
Јокаста
А када сване он, што онда смјераш ти?
Едип
Е казат ћу ти. Нађем ли, да говори
Баш исто ко ти, несрећи умакох ја!
Јокаста
А какву ријеч ти чу од мене ванредну?
Едип
Казивала си, да он вели, лупежи
Да њега убили. Па ако каже још
И исти број, е онда ље не убих ја,
Јер један не може множини раван бит!
Но рекне л' једно јединога, дјело то
Без сумње већ на моју глава пада тад!
Јокаста
Ал' знај, онако да је изречена ријеч.
И он ти то порећи више не може,
Јер сав је град то чуо, а не сама ја.
Па скрене л' што од првашњег казивања,
Еј никад, краљу, за убиство Лајево
Доказат неће, да се право испуни;
За њ јасно рече Локсија да мора паст
Од сина мог. Ал' њега онај несретник
Не смаче, него прије главом плати сам.
Па зато не бих ти одсада напријед ја
На пророчанство ту ни тамо сврнула.
Едип
Ти добро судиш, али опет некога
Дај пошљи по пастира, не пропусти то!
Јокаста
Ма слат ћу смјеста. Али у двор пођимо!
Урадит ништа нећу, што ти с' не мили.
(Отиђу.)
СТАЈАЋА ПЈЕСМА
Збор
1. строфа
О кад би мени чуват било суђено
У збору и у твору свуд
Чистоћу свету! За то јесу закони
Високи, што у етеру
Небеском родише се; њима отац је
Сам Олимп, а смртно их
Не стварало биће нам
Човјечје, нит ће икада их
Заборав на сан смамит.
Бог велик у њих је, а он не стари.
1. антистрофа
А обијест рађа силеџију. Обијест ти,
Кад којечега лудо с' она засити,
Што нит је право нит је спасоносно,
До наврх врха успев се
У пријеку скочи пропаст; слаба јој
Од ноге је помоћ тад.
А богу се молим ја
Да муку, штоно граду је спас,
Никад не укине нам.
Бог мени довијека обраном ће бит.
2. строфа
Дјелом или ријечју ступа л'
Стазом презирања тко,
И Правде л' се он не боји,
Храма божјих не штује,
Због несретне охолости
Худа срећа стигла га,
Поштеном ако с' коришћу не користи,
Безакоња не клони се
Ил' такне с' у лудости својој светиње.
А тко ће у тим приликам' се хвалит још,
Од срца да пламен гњева
Одбија? Па јесу 1' дична дјела та,
Зашт' коло да играм?
2. антистрофа
Више нећу ић у свето
Свијета срце побожан
Ни к оном у Аби храму
Нити у Олимпију.
Не пристану л' сви смртници
Уз ријеч ту бјелодану.
Ал' господару — ако право зовем те —
Ти Зеусе, краљу свеможни,
То теби а ни твојој вијеком бесмртној
Не отело се власти! Гине, гази се
Пророштво о Лају веће,
Нигдје Аполона — видиш — не штују,
Страх божји ти оде!
Чин четврти
уреди
(Јокаста долази с робињама, које носе каде и маслинове гранчице, бијелом вуницом овите.)
ЗБОР, ЈОКАСТА
Јокаста:
Ој земље господо, сад на ум дође ми,
У храмове да божје пођем с овијем
Гле гранчицам' и кадима у рукама.
Од којекаквих брига силно Едипу
Груд надима се, и ко човјек разборит
Он ново према старом не просуђује,
Већ слуша сваког, тко страхоте збори му.
Кад ништа више утјеха не помаже,
А оно теби
(Окреће се к жртвенику и кипу Аполонову.)
Аполоне Ликијски —
Та најближи си — затјечем се жртвом том,
Да спас нам неки — душу чисту сада даш,
Јер сада све нас хвата страх, у забуни
Кад њега, ко крмара лађе, гледамо.
(Долази гласник из Коринта.)
ПРЕЂАШЊИ, ГЛАСНИК
Гласник
Би л' од вас, страни људи, сазнат могао,
Гдје двори стоје вашем краљу Едипу?
А понајпаче рец'те, знате л', гдје је он.
Збор
То дом је његов, сам је, странче, у кући,
А госпа та је мајка дјеци његовој.
Гласник
Па била сретна, увијеке са сретнима,
Кад права правцита је жена његова!
Јокаста
Па тако и ти, странче! Та то завриједи
Рад лијепих ријечи својијех. Ал' казујде,
Зашт' дође, што ли желиш да нам догласиш.
Гласник
Ма добро, госпо, дому а и мужу твом.
Јокаста
А какво то? Од кога ово стиже нам?
Гласник
Из Коринта. Ријеч, што ћу реч, веселит ће —
Ма како не! — ал' можда и жалостит те.
Јокаста
А што је? Какву двојаку то има моћ?
Гласник
За краља ће га народ земље истмијске
Учинит. Тако тамо се поговара.
Јокаста
Што? Старац Полиб ниј' на влади више сад?
Гласник
Не, није: Њега нам у гробу држи смрт.
Јокаста
Што рече? Зар је Полиб мртав, старче мој?
Гласник
Ма умро ја, не говорим ли истине!
Јокаста
Зар нећеш, дворкињо, сад брже боље поћ
И господару јавит?
(Робиња иде по Едипа.)
Гдје сте, пророштва
Ој божја! Давно Едип оног клони се
У страху да га не смакне, а сада гле
Он својом смрћу, не од њега погибе!
(Долази Едип.)
ПРЕЂАШЊИ, ЕДИП
Едип
Јокаста, жено, душо моја премила,
Из двора ево што ме зовну овамо?
Јокаста
Чуј човјека ми тог, па кад га саслушаш,
Глед' куда свето божје оде пророштво!
Едип
Па тко је то, и какав мени носи глас?
Јокаста
Из Коринта је, јавља да ти Полиба,
Твог оца, нема више, него издахну.
Едип
Што велиш, странче? Ти то мени кажи сам!
Гласник
Е треба л' прије свег да јасно јавим то,
А оно знај, да мртав он се престави.
Едип
На пријевару ли? Или болест срва га?
Гласник
Ма удар мален тијело смири старачко.
Едип
Од болести ми, чини с', јадник погибе.
Гласник
Ал' и вијек прилично дугачак превали.
Едип
Ох, ох! Па чему, жено, би тко гледао
На оно пророчко у Питу огњиште
Ил' птице, што у зраку кријеште, оца кад
По гласу њихову ми бјеше убити?
Ал' умрије он, под земљом крије с', а ја ту
Не такох мача се, — већ ако свену он
Од чежње за мном, тад ћу ја бити смрти крив.
Ал ништа вриједна пророчанства садашња
Гле Полиб покупи, у Хаду почива.
Јокаста
Зар нијесам ја ти давно то говорила?
Едип
Казивала си, али страх ме заведе.
Јокаста
Сад немој више ништа срца кињит тим!
Едип
А брака ми се није бојат мајчина?
Јокаста
А што да с' човјек боји, за ког случај тек
Свуд влада, а ништ' јасно напријед не види?
Без главе живјет, може л' тко, јест најбоље
А ти се немој свадбе бојат мајчине,
Јер многи смртник веће у сну спаваше
Са својом мајком. Ал' тко за то не мари
Баш ништа, најлакше он сноси живот тај.
Едип
Све то ти красно рече, да ми случајно
Не живи мати, ал' овако свакако,
Кад живи, бојат се, ма добро зборила.
Јокаста
Ал' опет јасан трачак твог је оца гроб.
Едип
Да, јасан, признајем, ал' живе ме је страх.
Гласник
А ради које женске вас је ово страх?
Едип
Меропе, старче, с којом Полиб живљаше.
Гласник
А што то у ње страх тај вама задаје?
Едип
Еј страшно, странче, пророчанство рече бог!
Гласник
Зар смијеш рећ? У' другом није просто знат?
Едип
Јест! Једном рече Локсија, да матер ћу
Обљубит своју, руком својом пролит крв
Свог оца. Зато давно ја од Коринта
Далеко боравим — на своју срећу си
Додуше, али опет гледат у очи
Свом родитељу јесте понајвећа сласт.
Гласник
Рад тог се страха оном граду уклони?
Едип
Свог оца, старче, не хтједох убицом бит.
Гласник
Па зашто да ја, краљу, тебе не ријешим
Тога страха, када срца склона дођох ти?
Едип
Од мене достојну ћеш хвалу примити.
Гласник
Стога највећма и стигох, срећи каковој
Да довинем се, свом кад дому вратиш се.
Едип
Ал' родитељ ма никад ље не одох ја!
Гласник
Ој синко, не знаш ти, што радиш, — види се.
Едип
А зашто, старче? Богова ти, казуј ми!
Гласник
Кад рад њих бјежиш, дому свом се не враћаш.
Едип
Та бојим се, изићи Феб ће истиним.
Гласник
О родитеље душе да не огријешиш?
Едип
Баш то ме, старче, да — то плаши увијеке.
Гласник
Па знаш ли, да те никако ниј' с правом страх?
Едип
Како не, кад они мене сина родише?
Гласник
Ал' Полиб никакав ти не бијаше род.
Едип
Што рече? Па зар Полиб није отац ми?
Гласник
Колико ја, од мене више ни мрве!
Едип
А како да је родом ништа отац мој?
Гласник
Ма тебе нити роди он а нити ја.
Едип
Па зашто онда сином мене зваше он?
Гласник
Из мојих руку, знај, он на дар прими те.
Едип
Па с туђе руке ме завоље толико?
Гласник
Та дјеце прво немаше, — то склони га.
Едип
А купи л' ме ил' роди ти, те њему да?
Гласник
У гудури на Китерону нађох те.
Едип
А чему ти у ова мјеста запути?
Гласник
У гори ондје чувао сам стадо ја.
Едип
Зар пастир бјеше и потукач за плаћу?
Гласник
Ал' теби, синко, твој у оно вријеме спас.
Едип
А како трпјех јад те у злу нађе ме?
Гласник
На ногам' глежњи твоји казат ће ти то.
Едип
Ао мени! Какво старо зло ми помињеш?
Гласник
У глежњу ноге прободене ријеших ти.
Едип
Срамота страшна стиже ме у повојим'.
Гласник
С те судбе, какав си, и име задоби.
Едип
Ој бога ти; од мајке ил' од оца? Каж'!
Гласник
Ма не знам. Тко те преда, боље зна нег' ја.
Едип
Зар од другог ме прими ти? Не нађе сам?
Гласник
Не, него пастир други тебе преда ми.
Едип
А тко то? Умијеш ли стално казат га?
Гласник
Њег звали једнијем од људи Лајевих.
Едип
Од краља, давног господара земље те?
Гласник
Да. То ти бјеше пастир оног човјека.
Едип
Па је ли тај још жив, те могу л' видјет га?
Гласник
Ви домаћи би знати могли најбоље.
Едип
(збору)
Па знаде л' вас тко, што стојите близу ту,
Пастира оног, што га тај ту спомиње?
И видје л' га на селу или овдје гдје?
Ма каж'те, јер је згода, да се нађе то!
Збор
Баш нитко други, мислим, није него тај,
Што прије видјети га зажеље.
Ал' ће ти Јокаста ево понајбоље казат то.
Едип
Зар мислиш, жено, да је онај, кога се
Ужељех мало прво и ког каже тај —
Јокаста
Зашт' питаш, кога рече? Ман' се! На ријеч ти,
Што он је лудо лану, немој мислити!
Едип
То неће бит, те не бих, гдје је трагове
Овакве нађох, рода свога открио!
Јокаста
Не, за бога, не тражи то, за живот свој
Ак' мариш што! Та доста је да трпим ја.
Едип
Ал' не бој се! Изишо ја по мајци роб
У трећем кољену, ти проста нећеш бит.
Јокаста
Ал' опет, молим, послушај, не ради то!
Едип
Не могу слушат, стално хоћу да то знам.
Јокаста
Ал' добро мислим, по те зборим најбоље.
Едип
То "најбоље" већ пече мене одавно.
Јокаста
О, несретниче, тко си, не до бог ти знат!
Едип
(пратњи)
А хоће л' по пастира тко и довест га?
Њу пуст'те, роду нек весели с' богату!
Јокаста
Ао, ао, јадниче! Та то ти једино
Ја рећи могу, друго послије никада!
(Отиђе у кућу.)
ЗБОР, ГЛАСНИК, ЕДИП
Збор
Што оде госпођа ти твоја, Едипе,
А љута туга нагна је? Све бојим се
Из шутње те да несрећа не провали.
Едип
Нек провали што хоће! Ал' ја кољено,
Ма било нитко, хоћу своје да видим!
А може бити, да је — јер је поносна
Ко женска — стид њу припростога рода мог.
Ал' себе кад за дијете Среће држим ја,
Благодати што дијели, нећу с' обрукат.
Та она јесте мати ми, а мјесеци,
Та слика моја, мала ме и велика
Учинише. Овакав кад се родих ја,
Предомислит се нећу, род свој сазнат ћу.
СТАЈАЋА ПЈЕСМА
Збор
Строфа
Ако пророк сам и умом
Мудар, горо Китероне,
Тако ми Олимпа, мјесеца кад пуна
Сјутрадан лик гране нама, тад ћеш видјет,
Каконо дичимо, колом славимо
Тебе ко домају, мајку,
Хранитељицу Едипову,
Јер си исказала љубав
Краљевима мојим.
Ој браничу Фебе, мило
Теби ово било!
Антистрофа
Која тебе, синко, која
Од дуговјечних вила
Роди? Зар Пану горштаку оцу, на лог
Паде? Ил' те друга роди Локсијина?
Њему су долови, наше миле све
Ил' те краљ киленски бог
Бакхо, што на главицама
Горскијем пребива, нађе,
А од неке виле
Хеликонке доби? С њима
Он се радо игра.
Чин пети
уреди
ЗБОР, ЕДИП, ГЛАСНИК, СЛУГА
Едип:
Ој старци, ако и ја, макар нијесам с њим
Још био, смијем што нагађат, чини се,
Пастира видим, што га давно тражимо.
По великој старости човјеку је том
Он вршњак, а и оне, који воде га,
Ја познам — моје слуге су. Од мене ћеш
Знат можда боље, јер пастира видје већ.
Збор
Та познам, знај зацијело. Лају бјеше он
Ко пастир вјера, ако итко други још.
Едип
Коринћанина тебе странца најприје
Ја питам: овог мислиш?
Гласник
Тог, што видиш га.
Едип
(доведеному старцу)
Ти, старче, гледај овамо и казуј ми,
Што питат ћу те! Бјеше л' када Лајев ти?
Слуга
Бјех роб, не купљен, већ у двору отхрањен.
Едип
Што бјеше посао ти, каки л' живот твој?
Слуга
Већином иђах у животу за стадом.
Едип
На којим мјестим' проборави највише?
Слуга
Китерон бјеше то, а бјеше околиш.
Едип
Па познаш тог? Та ондје ваљда видје га.
Слуга
У какву послу? Кога то и спомињеш?
Едип
Тог што је овдје. Јеси л' с њиме био што —?
Слуга
Не могу сјетит се и брзо казати.
Гласник
И није чудо, господару! Ал' ћу ја,
Гдје очевидно заборави, сјетит га.
Знам добро, да зна, кад на Китерону ми,
С два стада своја он, а с једним опет ја,
Шест пуних се мјесеци кроз три године
Од прољећа па до јесени дружили,
А зими онда гоних ја у обор свој,
А у стан Лајев он. Па нуде, кажем ли
Ја право не, да се тако збило то?
Слуга
Ти кажеш, ако је и давно, истину.
Гласник
Де реци сада, знаш ли, дијете једно ми
Ти онда да, под своје да ја отхраним?
Слуга
Па што је? Чему ти то мене питаш сад?
Гласник
То, пријане, јест онај, што би ситан тад.
Слуга
Не'ш до бијеса? Зар нећеш језик за зубе?
Едип
О! Старче, не карај га! Твоју треба ријеч
Покарат прије негол' оне његове.
Слуга
А што ли скривили, господару предобри?
Едип
За дијете, о ком пита, нећеш да кажеш.
Слуга
Та брбља, не зна ништа. Залуд њему труд!
Едип
Ти с вољом рећи нећеш, ал' ћеш с плачем рећ!
Слуга
Ој богова ти, немој старца на муке!
Едип
(пратњи)
Еј неће л' брже њему свинут руке тко?
Слуга
О јадан ја! Па зашто! Што то желиш знат?
Едип
Зар дјетешце, за које пита, преда му?
Слуга
Јест. Камо среће да ме неста онај дан!
Едип
Ал' то ће стић те, не кажеш ли истине.
Слуга
Још много прије, ако рекнем, пропадох.
Едип
Тај човјек, чини с', хоће да нас забави.
Слуга
Ма не ја, него давно рекох: дао сам.
Едип
А откле узе? Своје или од другог?
Слуга
Не своје, него од некога примих га.
Едип
Од ког у граду па из које л' куће то?
Слуга
Не, бога т', господару, — даље не питај!
Едип
Ал' пропао си, питам ли те други пут!
Слуга
А ну, — од људи бјеше нетко Лајевих.
Едип
Зар роб ил' њему некакав по крви род?
Слуга
Ао мени, саму ми страхоту казат је!
Едип
А мени чути! Али опет ваља чут.
Слуга
Ма њег'вим дијете звало се. Ал' како је,
То најбоље ће казат госпа у кући.
Едип
Па она ти га преда?
Слуга
Да, да, краљу мој!
Едип
У коју сврху то?
Слуга
Е, да га уништим.
Едип
А јадна роди?
Слуга
Гласа божјег бојала с'.
Едип
А каква?
Слуга
Родитеље, рекло с', убит ће.
Едип
Па зашто томе старцу ти га препусти?
Слуга
Ах, господару, сажали ми с'. У други
Крај, мишљах, понијет ће га, откле бјеше сам
Ал' на зло најгоре га спасе. Јеси л' ти,
Ког каже он, знај: несрећом се роди тад!
Едип
Ао, ао! Све то на видјело излази.
Ој свјетло, задњи пут те сада гледо ја!
Показа се, да с' родих, од ког не треба,
И живјех, с ким не ваља, убих, ког ми гријех.
(Отиђу у двор, остаје збор.)
СТАЈАЋА ПЈЕСМА
Збор
1. строфа
Ој роде ми човјечји,
Како л' жива те једнако
Цијеним, колико ништа!
Тко — тко себи убере
Среће више но толико,
Те он мисли, да сретан је.
Ал' тек помисли, падне?
Твој жив примјер док имам ја,
Твој, да — суђени удес твој,
Јадни Едипе, човјека
Никог сретним не држим!
1. антистрофа
Ти пресретно погоди,
Срећу над среће задоби,
Када оно — ој Зеусе! —
Пророчицу ми погуби,
Ону с кривијем панџама
Дјеву; од смрти земљи се
Мојој диже браником.
Зато краљем се мојијем
Зовеш, највећа допаде
Дика тебе — у великој
Отад владаше Теби.
2. строфа
А тко је сад на гласу већи несретник?
Ког јаче мукам', кога л' љутом невољом
Живота мијена сапиње?
Ао, славна главо наша Едипе,
Лука л' иста ти
Доста велика
Бјеше отац, син
Ко женик да уђе?
Јадниче, како — како ли
Очински лог те узможе
Муче толико досад вријеме трпјет?
2. антистрофа
Вријеме, што све види, тебе на жалост
Сад стиже; давно суди браку клетоме —
Ах оцу, сину уједно!
Ао, Лајев сине, камо — камо ли
Среће никада
Да те видио
Нијесам! Наричем
Ја грозно, у сав глас
Жалим. А право да кажем,
С тебе баш мени одлану,
Благи ми санак моје склопи око.
(Излази други гласник.)
Чин шести
уредиЗБОР, ДРУГИ ГЛАСНИК
Гласник:
Ој људи, у тој земљи најштованији,
Што л' чути, што ли видјет ћете, жалост ли
Колика снаћи ће вас, ако искрена
Ви срца за дом Лабдаков још марите!
Ни Истар а ни Фасис неће, мислим ја,
Те куће опрат, очистит, толико ти
Зла крије — једно сад на свијетло изнијет ће.
Хотимице а не нехоте се збило то.
А сам ли задаш јад си, боли најјаче.
Збор:
И оно већ је болно, штоно дознасмо
Још прије. Преко тога што нам јављаш још?
Гласник:
Ма најкраће је рећи а и чути ријеч:
Божанска глава нам Јокаста мртва је.
Збор:
Ах јаднице! А с којега то узрока?
Гласник:
Од себе сама. Што је најжалосније
При томе, мину те. Та ти то не видје.
Ал' опет ћеш, колико и ја памтим бар,
Све јаде оне несретнице дознати;
Јер како раздражена она униђе
На врата, махом у одају брачну си
Потече, косу чупат стане ноктима
Објеручке. Чим уђе, вратим' залупи
И стане Лаја звати давно покојног
И порода се свога давног спомињат,
С ког умрије он, а мајку пусти својима,
Да њима она рађа дјецу кукаву.
Над креветом, гдје свој пород породи,
Мужа од мужа, од дјеце дјецу, плакаше.
А како затим сконча с', не знам више ја,
Јер виком Едип нахрупи, од њега ти
Коб њену видјет не могасмо, него га
Ми, гдјено амо тамо трчи, гледасмо.
И лети, тражи нас, да мач му подамо,
И пита, гдје ће жену си, не жену, наћ,
Већ мајку — своје крило: своје — дјеце си.
Док махнита бог неки њему покаже,
Од људи нитко, што нас близу бијаше.
А страшно врисну; као да га води тко,
На врата срне двокрилна и врата се
Улекла. С вратница их тргне, навали
Унутра. Госпу објешену видим,
Плетеном замком стегла се. А када је
Он спази, јадан силно рикне, конопац
Што вишаше, он одријеши, а кукава
Кад на тлих лежаше — ал' даље гледати
То бјеше страшно. Тргне јој из хаљине
Од злата иглу, којом сапињала се,
И дигне, удри с' у зјенице очију
И рече, да га оне неће гледати,
Ни што претрпје зла ни што га учини,
У мраку ће, ког није смио, гледати
Одсада, познат неће ког је желио.
Овако тужећ диже, удри вишепут
У вјеђе, не једаред. Зјене крваве
Ох браду квасиле му, нијесу рониле
Тек влажне капље крви, већ у један мах
Крв црна кишом, крупом му се просула.
Од двога задеси не једног ово зло,
Већ мужа, заједно и жену стиже зло.
А она некад стара срећа бијаше
Баш срећа прије права. А сад — данаске
Јест уздисање, биједа, смрт, срамота то;
Та имена злу нема, што га није ту.
Збор:
А смири ли се јадник сад од несреће?
Гласник:
Нек отвори тко врата — виче — нека свим
Кадмејцима убицу оца покаже
А мајке — грдно збори, рећи не да се.
Сам себе ће из земље, каже, прогнати
И, како прокле се, у двору остати
Он проклет неће. Потпоре, водича му
Сад треба. Боља већа је, но што се да
Подносит. А показат ће и теби то.
Већ врата отварају с', овчас видјет ћеш,
С чег, да и мрзиш, мора ти се ражалит.
(Воде Едипа.)
ЗБОР, ЕДИП
ТУЖАЉКА
Збор:
Ах страшна ли људима на поглед јада,
Најстрашнијег од свих, штоно их досад
Доживјех! Који те, јаднице, ово
Бијес снађе? Који ли бог на судбину
Сад злосретну твоју навали љутом
И прељутом навалом овом?
Ух! Несретниче, ни погледат тебе
Не могу, а много те хоћу да питам
И много да дознам и много да видим.
Толика гроза ме хвата!
Едип
Ао мени, ао! Јадна ли мене!
Та куда јадан ја крочим? Куда л'
Стрелимке се ево распршује глас мој?
Ао, судбино, камо ли срну?
Збор
У нечувену, невиђену страхоту.
1. строфа
Едип
Ах, облаче грозни, тмино моја!
Страшан се, силан навуче; вије те
Немио вјетар! Ао мени!
Ао мени по други пут! Како срцем ми
Сад прође убод игле, спомен недјела!
Збор
И није чудо, што у овој невољи
Ти с двога жалиш а и с двога трпиш зла.
1. антистрофа
Едип
Ах, драги, ти једини друг си
Мени још вјеран. Још вољом за мене ти
Слијепца се бринеш: Ајме мени!
Та не измаче ми се, него макар ме
Мрак зави, опет глас твој јасно разабирам.
Збор
Ој грозна дјела! Како л' очи поднесе
Овако затрт? Који бог потаче те?
2. строфа
Едип
Драги Аполон, Аполон, јаде ми
Зададе — моје гле моје невоље!
А нитко својом руком ми
Њих не изби но јадан ја.
Што ће мени вид
Кад оку моме миља видјет не бјеше?
Збор
То бјеше, како велиш ти.
Едип
Па што ја могу гледати
Ил' вољет. — Чему зборит још
Па онда, пријатељи, слушат с радошћу?
Вод'те ме, мили, што брже одавде,
Водите несрећу велику, највећег
Проклетника, смртника и самијем
Бозима најмржег!
Збор
Ох, јадна л' зарад свијести, ко и с несреће!
Еј да те никад нијесам ни упознао!
2. антистрофа
Едип
Пропао онај, што негве круте ми
С ногу на паши скиде и од смрти
Тим обрани и спасе ме,
Ал' не угоди срцу мом!
Да сам умр'о тад,
Ни милима ни мени не би туге те!
Збор
И ја бих тако желио.
Едип
Па не бих бар изишао
Убицом оцу, нит би ме
Жеником оне, што ме роди, звао свијет.
Сада сам биједник и син сам грјешнице
И друг оној од које се јадан родих сам.
Има ли од зла горе какво зло. Едипа стиже то.
Збор
Е не знам, би ли реко: добро смисли то.
Та боље да те није, но да живиш слијеп.
Едип
Да 'вако нијесам најбоље урадио,
То нит ми казуј нит ме свјетуј више сад!
Та не знам, с каквим бих ја очма гледајућ,
Кад у Хад дођем, оца мого погледат
Ни како матер јадну; њима двома ја
Учиних, штоно више него вјешала
Заслужује. Па гледат дјецу, рођену
Онако, како родила с', — зар поглед је
То за ме жељен? Мојим очма никада!
А ни град, куле, свети божји кипови —!
Њих ја се јадник над јаднике лиших сам,
А од свих, бар у Теби, гле отхраних се
Најсјаније! И свима сам заповједих,
Да безбожника гоне, што по бозима
Изиђе проклет па још к томе Лајев род!
Кад ја овакву своју открих срамоту,
Зар бјеше вас ми оком гледат у око?
Не, нипошто! Па да сам још и могао
Зачепит уши, врело слуху, биједни свој
Зацијело лик би до краја заградио,
Да будем слијеп и сасвим глух, јер слатко је,
Кад изван сваког јада мисли бораве.
Ао, Китероне, зашт' ме прими? Што ме ти,
Кад узе, смјеста не уби, да никада
Не покажем се људма, откле родих се?
Ој Полибе и Коринте и тобожњи
Ви очински ој двори стари, таквом ме
Љепотом, пуном чемера, отхранисте!
Та зао се и од зла рода нађох сад.
Ој ви три стазе, сакрита ој долино,
Ој шумо, кланче ти на оном тропућу,
Мог оца крви што се с руку мојијех
Ви написте, зар мене још се сјећате,
Што створих вама, што л' урадих опета,
Кад дођох овамо? Ој браче, браче мој,
Ти роди мене, па кад роди, наново
Баш исту пусти клицу, на свијет изнесе
И оце, браћу, дјецу, једне крви крв,
Па вјеренице, жене, мајке — највећу
Ругобу, што се рађа гдје међ људима!
Ал' што ти радит није лијепо, не треба
Ни зборит. Богова вам, брже врз'те ме
Куд или убијете ил' баците у море,
Гдје никада ме више видјет нећете!
Удостојите се такнут биједна! Слушајте!
Не бојте се! Та јаде моје смртник ти
Ни један није трпјет врстан доли ја.
Збор
Што тражиш, за то ево згодно Креонта!
Он вршит ће и свјетоват. Та земљи тој
Он мјесто тебе оста чувар једини.
Едип
Ајме мени! Какву да ја њему речем ријеч?
Па да се с правом уздам у њ? Та прије се
У свему према њему понијех грдно ја.
ПРЕЂАШЊИ, КРЕОНТ
Креонт
Не дођох ругат се ни грдит, Едипе,
Рад какве увреде, што прије нанесе.
(Слугама.)
Ал' није л' стид вас више рода људскога,
А оно зраке Господа бар Хелија
Ви бојте с', што све храни, и не казујте
Овако јавно такав гријех што земља га
Ни свети дажд ни свјетлост, неће примити!
Но брже боље водите га у кућу!
Та само роду гледат јаде рода свог
И слушати их никакав ниј' дашто гријех.
Едип
У нади кад се, богова ти, преварих,
Те дође добар к мени, злоћи највећој,
То слушај! За те ћу, не за се зборити.
Креонт
Па што ме 'вако молиш, желиш постићи?
Едип
Из земље ове брже некуд баци ме,
Гдје жива створа неће бит, да зборим с њим!
Креонт
Та ја бих то, да — добро знај! — ал' најприје
Запитат бога хтједох, што ми радит је.
Едип
Ал' сасвим јасно каза оно његов глас,
Да макнете убицу оца, — грјешника.
Креонт
Да, тако рече то, ал' опет боље је
У овој питат невољи, што чинит је.
Едип
За биједна дакле питат ћете човјека?
Креонт
Па и ти сад ћеш ваљда богу вјероват.
Едип
А теби налажем, и молит ћу те ја:
Гроб спреми тој у двору, како воља те!
И с правом ћеш за своје вршит службу ту.
А очински ми град нек никад не мора
Да мене жива прими за станара свог,
Већ пусти ме, да пребивам у горама,
Китерон гдје је мој, што правом раком га
Намијенише ми жива мати, отац жив!
По жељи тих ћу мријет, што убит хтјели ме.
Ал' тол'ко знам: ни болест ме ни друго што
Баш сатрт неће, јер не спасох ти се ја
На самрти, да за зло грозно не бјеше!
Но удес наш нек иде, куда пође већ!
За мушку ми се дјецу не брин', Креонте;
Мушкарци су, те гдјегод били, круха ми
Ље никад неће у животу гладни бит!
Ал' за дјевојчице ми биједне, кукавне
Што никада им стол се није простр'о мој
Без мене, него чега бих се тако ја,
Све то би оне са мном вазда дијелиле —
Да, за њих скрби ми! И прије свега дај
Да рукам' их се такнем, јад свој оплачем.
Хајд, кнеже.
(Креонт иде по Антигону и Исмену.)
Хајд, рођен племићу! Кад рукам' такнем се,
Тад мислит ћу, да, ко кад гледах, држим их.
Што велим?
Ал' богова вам, не чујем ли миле си,
Гдје плачу? Зар се Креонт на ме смилова
И посла ево најдражи ми пород мој?
Је л' тако?
Креонт
Да, тако је. Та ево ја доведох их,
Јер видјех жељу, што те давно осваја.
Едип
Па сретан био! Ради тога пута твог
Бог тебе боље него мене чувао!
Ој дјецо, гдје сте? Амо ход'те! Дођите
До ових братских ево руку мојијех,
Што скривише, те рођенога оца свог
Сад очи, некад сјајне, 'вакве гледате!
Без знања, дјецо, и разабирања се
По оној, што ме роди, створих оцем вам.
И плачем вас — та видјет вас не могу ја
Кад помислим на даљи, горки живот ваш,
Што морат ћете с људима проживјет га.
У које ћете друштво заћи грађанско,
На коју л' свечаност, а кући нећете с'
Са сузам' вратит, славе се не нагледав?
Па када до удаје поодрастете,
Тко наћи ће с', тко л', дјецо, срца имат' ће,
Да такву узме срамоту, што затор ће
И мојим родитељима и вама бит.
А којег зла ту није? Оца уби си
Ваш отац, родитељицу своју обљуби,
Од које сам се роди, па из истога
Он крила, из ког сам изиђе, прими вас.
Да, тако ће вас грдит. Тко ће онда вас
Оженит? Нема, дјецо, тог, већ очито
Без дјеце ћете, неудате свенути.
Менекејев ој сине! Кад већ оста им
Ти отац једини — та нас, што родисмо,
Нас двога више нема не дај, без мужа
Да оне, род твој, клате с' ко просјакиње,
И не дај, јад да њихов буде, колик мој
Де смилуј се, кад 'вако младе видиш их
А без свег доли оног, што ћеш дат им ти!
Обреци, племенити, руком такни ме с'!
А вас бих, дјецо, да сте ума зрела већ,
Ја много путио, ал' 'вако жел'те си,
Поштено вијек да живите и бољег се
Живота достанете него отац ваш!
Креонт
Већ је доста плача твога, него хајде у кућу!
Едип
Не мили се, ал' је слушат.
Креонт
Све на вријеме добро је.
Едип
Знаш, под који увјет идем?
Креонт
Каж'! Кад чујем, знат ћу тад.
Едип
Ако ме из земље отправиш.
Креонт
Што иштеш, бог ће дат.
Едип
Ал' сам бозим' мрзак.
Креонт
Па ћеш зато брзо постић то.
Едип
Мислиш зар?
Креонт
Што не каним, ни казат лудо не волим.
Едип
Сад ме води већ одавде!
Креонт
Ходи, пусти дјецу сад!
Едип
Немој ми их отет!
Креонт
Не траж', свака да ти врши се!
Што ти за вољу се, сврши, у животу изда те.
Збор
Станари домородне ој Тебе, глед'те Едипа,
Какви вали, грозна несрећа га ето поклопи,
А загонетку је славну знао, првак био он
Ономе, што сјајној срећи грађана не завиди!
Зато нећу ја, док задњи онај данак не видим,
Баш смртника ниједнога сретним славит, доклегод
Не стигне живота крају а не задеси га јад.