Дјевојка цара надмудрила

Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше свуда у прошњу, па и оца свога учаше како ће просити и паметно говорити. Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. ,.А шћер твоја од кога се научила?" упита цар, а сиромах одговори: "Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина." Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: "Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех јаја излеже пилад, пак ћу је добро даровати, ако ли пак не излеже, хоћу те ставити на муке." Сиромах отиде плачући у пећину и каже све шћери. Она позна да су јаја варена, и рече оцу да пође починути а да ће се она за све бринути. Отац је послуша и отиде спавати, а она дохвати пињату и настави на ватру пуну воде и боба, иа кад свари боб, зовне ујутро оца и рече му да узме рало и волове пак да иде орати покрај пута куда ће пасати цар, и рече му: "Кад видиш цара, узми боб пак сиј, и вичи: ""хај волови, помози Боже да роди варени боб."" Кад те цар запита како може родити варени боб, а ти реци: као и из варенијех јаја излећи се пилад." Сиромах послуша шћер па отиде те стане орати; кад угледа цара ђе иде, он стане викати: "Хај волови, помози Боже да роди варени боб." Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: "Сиромаше, како може родити варени боб?" А он му одговори: "Честати паре, као и из варенијех јаја излећи се пилад." Стави се цар одмах да га је шћер научила, па заповједи слугама те га ухвате и доведу предањ, па му онда пружи повјесмо лана говорећи: "Узми то, и од тога имаш учинити гумину и једра сва што је од потребе за један брод; ако ли не, изгубићеш главу." Ови сиромах с великијем страхом узме повјесмо и плачући отиде дома и каже све својој шћери. Шћер га пошље да спава обећавајући да ће она све то учинити. Сјутрадан узме мали комад дрвета, пак пробуди оца и рече му: "На ти ово дрво и понеси га цару нека ми од њега направи куђељу и вретено и стативе и остало што требује, пак ћу ја њему направити све што наређује." Сиромах послуша шћер и искаже цару све као што га је она научила. Цар чувши ово зачуди се и стане мислити шта ће чинити, па онда дохвати једну малу чашицу и рече му: "Узми ову чашицу и понеси твојој шћери нека ми њом пресека море да остане поље." Сиромах послуша и плачући понесе шћери ону чашицу и каже јој све што је цар рекао. Ђевојка му рече да остави до сјутра и да ће она све учинити А сјутрадан зовне оца и да му литру ступе и рече "Понеси ово цару и реци му нека овијем затисне све изворе и сва језера, пак ћу ја пресекати море." Сиромах отиде и овако цару рече. Цар видећи да је ђевојка много мудрија од њега, заповједи му да је доведе пред њега; а кад је доведе и обоје се поклоне пред њим, онда је цар запита: "Погоди, ђевојко, шта се може најдаље чути?" Ђевојка одговори "Честити царе, најдаље се може чути гром и лаж." Тада се цар дохвати за браду и обрнувши се својој господин запита их: "Погодите колико ваља моја брада?" Кад једни стану говорити оволико други онолико, онда ђевојка одговори свијема да нијесу погодили, пак рече: "Царева брада ваља колико три кише љетне." Цар се зачуди па рече: "Ђевојка је најбоље погодила." Па је онда запита хоће ли бити његова жена, и да друкчије не може бити него тако. Ђевојка се поклони и рече: "Честити царе! како ти хоћеш нека буде, само молим да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кад гођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије." Цар јој ово одобри и потпише. Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој: "Нећу те више за жену, него хајде из мога двора куд знаш." Царица му одговори: "Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим а сјутра ћу поћи." Цар јој допусти да преноћи, онда царица кад су били при вечери помијеша му у вино ракију и нека мирисна биља, и нудећи га да пије говораше му: "Пиј царе весело, јер ћемо се сјутра растати, и вјеруј ми да ћу бити веселија него кад сам се с тобом састала." Цар се опјани и заспи, а царица справи кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: "Ко ме овђе донесе?" А царица му одговори: "Ја сам те донијела." Цар је упита: "За што си ти то од мене учинила? да ли ти нијесам рекао да више нијеси моја жена?" Онда му она извадивши ону карту рече: "Истина је, честити царе, да си ми то казао, али погледај што си на овој карти потписао: што ми буде најмилије у твојему дому да понесем собом кад од тебе пођем." Цар видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски двор.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 105–108.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.