Дуга (Јован Грчић Миленко)
| Дуга Писац: Јован Грчић Миленко |
— Гле дуге, децо! о, глете дуге!...
И увис диже слабачку руку
Весели старац.
„А гле! ено гле!” —
Радосно кличу унуци мали
Пуштајућ’ оку здраве погледе.
„А гле! ено гле! О, баш је лепа!...”
„Ви’ш, деда, кол’ко зеленог има!”
Рећи ће млађи паметна ока.
— То жито значи, дедин скакавче!
А други опет дигао руку
Ко̑ да би дирно̑ слику шарену,
Па јасним гласом деду дозива:
„Црвеног, деда, још више има!”
— То вино значи, дедин берачу!
„Но ено сада тек што не оде!”
Почеће млађи жалосна гласа.
„Не бој се, Милче, још пије воде!”
Теши га брата збором искусним.
. . . . . . . .
Још пије... пије...
. . . . . . . .
Ал’ сад је неста...
Извор
уреди- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 71-73.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.
|