Др (комедија у четири чина)/51
XX
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ (улазе и са њима четворо деце, два мушкарца и две девојчице, од којих једна носи букет)
ЖИВОТА (шчепа се за косу): Јаој, господе Боже, обданиште број девет! Само ми је још то требало!
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ (једновремено): Ми смо дошле са нашом децом из обданишта, да у име управе и у име незбринуте деце изјавимо захвалност господину доктору Цвијовићу на одржаноме предавању у корист обданишта.
ЖИВОТА: Е, хвала, хвала!
МИЛОРАД (узео један јастук, али му Славка задржава руку): Пусти ме да их гађам!
СЛАВКА: Али, браца, забога!
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ (изводи напред девојчицу с букетом): Ајде, кажи!
ДЕВОЈЧИЦА (направи реверанс и почне декламацију): Ваше високо преосвештенство!
ЖИВОТА: Гле сад! Је л` то теби, Благоје?
МИЛОРАД (Славки): Јаој, пусти ме да је гађам!
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Ју, извините, збунило се дете па узело декламацију коју је говорило владици при освећењу дома! (Девојчици) Оно друго, душо!
ДЕВОЈЧИЦА С БУКЕТОМ: Господине научниче славни, због вашега дела идеалног, ово цвеће мали знак је пажње обданишта број девет захвалног! ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Те је стихове написала госпођа Протић.
ГЂА ПРОТИЋ: Да, ја.
МИЛОРАД: Особито лепи стихови.
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ (девојчици, упућујући је Милораду): Предај господину букет.
ГЂА ДРАГА: А не, боље је госпођи! (Показује Клару) Господин је жењен.
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ: Како, господин је жењен?
ГЂА ДРАГА: Да, жењен је, је л` те, господине Живота?
ЖИВОТА: Ама, шта мешате то, није о томе реч!
ГЂА ДРАГА: Па кажем, жењен је. (Сојки) Зар не, госпођо?
СОЈКА: Разуме се да је жењен.
ГЂА ПРОТИЋ: Ју, господине Живота, па што нам то нисте казали?
ЖИВОТА: Ама шта се ви мешате? Шта има ту обданиште број девет да се меша у те ствари? Оставите ме, тако вам бога, на миру!
МИЛОРАД (Славки): Не могу више да се уздржим, ја их морам гађати!
СЛАВКА (уздржава га)
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ (Животи): Ми се забога не мешамо, али се само жалимо на неприлику у коју сте нас довели.
ГЂА ДРАГА: Вас још ништа, али мене!
КЛАРА: А мене?
ВЕЛИМИР: А мене?
ЖИВОТА (Гледа их све редом): А мене?
ГЂА ДРАГА: Шта се нас ви тичете?
ЖИВОТА: А шта се мене ви тичете?
ГЂА ДРАГА: А, па тако реците па да знамо; тако дабоме, да смо бар начисто!
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ: Па да, боље је било начисто.
ЖИВОТА: Ама, ћутите ви, обданиште, шта се ви мешате!
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ: Господине, ми смо даме!
ЖИВОТА: Е па кад сте даме, а ви ћутите!
ГЂА ДРАГА (њима): Господин је врло љубазан.
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ И ГЂА ПРОТИЋ: То већ видимо!
ЖИВОТА (шчепа се за косу): Господе Боже, ово је права лудница! (Својима) Шта ме гледате, везујте ме, везујте ме! Све ми се у глави узмутило, све се испревртало, не умем да мислим више, разумете ли, не умем да мислим више!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|