Друга Руска Револуција, приказана од њених учесника
| ДРУГА РУСКА РЕВОЛУЦИЈА, ПРИКАЗАНА ОД ЊЕНИХ УЧЕСНИКА Писац: Алексеј Јелачић |
| Доносимо серију чланак др Алексеја Јелачића објављених у загребачком часопису „Нова Европа“. |
IX. В. В. Шуљгин.
уредиПре три године изашао је први чланак ове наше серије, посвећен приказу знаменитог дела П. Н. Миљукова »Историја Друге Руске Револуције, део I«. Настављајући са тим приказима, говорили смо о делима и списима В. Д. Набокова (опет »кадета«, који је убијен у Берлину 1922), С. С. Маслова (некад »ес-ер«-а а сада вође групе »Сељачка Русија«), па генерала А. С. Лукомског (шефа Владе генерала Дјењикина), М. В. Родзјанка (последњег председника Државне Думе). А. А. Гољденвајзера (младог кијевског адвоката), и најзад двојице најугледнијих вођâ »белог« покрета — генерала Дјењикина (»Слике руске Буне«), и адмирала Колчака (његови искази пред Истражном Комисијом), Након дужег прекида, настављамо опет са тим приказима, па ћемо овај чланак посветити једној новијој публикацији, која је изашла у Београду, а чији је аутор био чланом Друге, Треће, и Четврте Државне Думе, иначе бивши лидер »руских нацијоналиста«, В. В. Шуљгин.[1]
Василије Витаљевић Шуљгин (рођен 1878 у Кијеву) припада угледној, иако не богатој, украјинској или малоруској племићско-спахијској породици. Отац му је био професор на Кијевском Универзитету, аутор у своје доба добро познате књиге о улози жене у руској историји; али се његов син формирао нарочито под моћним утицајем свога очуха и васпитача, Димитрија Пихна, професора Кијевског Универзитета и знаменитог економског писца, директора и власника дневника »Кијевљанин« (који је заступао јако конзервативна и нацијоналистичка схватања). Када је млади Шуљгин одрастао, ушао је, поред очуха, у новинарски посао, па га је касније и наследио на челу тог знаменитог десничарског листа, Интересантно је овде забележити, за разумевање прилика на руском Југу, да једна грана породице Шуљгина — она којој припада и наш аутор — сматра себе »малоруском«, па је одлучно оријентисана у духу руског нацијонализма, док се друга страна — чији је најугледнији члан професор Александар Шуљгин, бивши Министар Спољних Послова у првој украјинској самосталној Влади — држи као »украјинска«, па је одлучно оријентисана у духу украјинског сепаратизма. Око тог питања, да ли су становници Јужне Русије већином »Малоруси« или »Украјинци« ломио је много копаља и наш аутор, у својим говорима, чланцима, и расправама.
Свршивши више школе, Василије Шуљгин био је ускоро (1907) изабран послаником Друге Државне Думе, коју је он, како сâм тврди, мрзео из дна душе, и у којој је седео на крајњој десници. Након државног удара од 3. јуна 1907, он је наравно ушао у Трећу Думу, па онда и у Четврту, у којој је остао све до краја. У обема је седео негде на десноме центруму, као виђен члан Клуба Руских Нацијоналиста, те творевине Столипина. За време Рата, учествујући у њему као резервни официр, на властите се очи уверио о великим гресима Режима, па је са једним делом свога Клуба, као њихов вођа, (такозваних »напредних нацијоналиста«) приступио Напредном Блоку, који је водио опозицију против последњих царских влада. Као такав ушао је, у прве дане Друге Револуције, у Одбор Државне Думе, који је преузео био власт, и као делегат тог Одбора ишао је у Псков Цару, где је од њега примио акт о абдикацији. Случајним стицајем прилика, за кратко време виђен учесник Револуције, он је Револуцију фактички увек мрзео, и ускоро се нашао у отвореној опозицији наспрам Привремене Владе, па после, разуме се, и наспрам бољшевикâ. Био је доцније чланом Дјењикинове Владе (без портфеља), и за време Добровољачке Владе у Кијеву уређивао је поново »Кијевљанина«, који је он и обуставио приликом немачке окупације. Онда је, након пада Кијева, и Одесе, отишао у изгнанство, где је, живећи поглавито у Чешкословачкој и Југославији, наставио са публицистичким радом у монархистичком духу, па је — између осталих својих публикација — објавио и две књиге о Рату: »1920« и »Дани«. Ову последњу хоћемо сада да прикажемо, наглашујући одмах овде, да се у већини случајева не слажемо са Василијем Шуљгином, иако морамо да му признамо изванредну искреност и велики литерарни таленат.
Причање се почиње са »први дани Устава« (18./31. октобра 1905): »Ми смо баш пили јутарњи чај. Те ноћи је изишао био поражавајући манифест. Новине су доносиле сензацијоналне наслове: ,Конституција’,...« »Од стране Универзитета придолазила је поворка. Плаве студентске капе измешале су се биле са свакојаким другим, — ,Гледајте, гледајте!... Они имају црвене ... црвене значке!...’ Збиља, готово сваки је имао на себи нешто црвено. Било је и некаквих црвених застава, на којима је стајала реч ,доле’. Они су сви нешто викали. На отворена уста, кроз затворене прозоре, долазило је викање, страшно викање гомиле...« — »Ево га, почиње јуриш!« — рече очух пишчев (он је касније своје протуреволуцијонарне чланке скупио под насловом »У опсади«), Млади Шуљгин изашао је онда у шетњу по граду: »Гомила је била поплавила широку улицу с краја на крај. Усред тог мора од глава стајали су некакви огромни сандуци, опседнути људима. Ја нисам одмах разумео да су то заустављени трамвеји, са чијих су кровова некакви људи држали говоре, машући енергично рукама; али од урнебеса гомиле нису се поједине речи могле разабрати. Они су отварали уста, као рибе избачене на песак. Сви балкони и сви прозори били су препуни света. Са балкона су се трудили да такође нешто вичу, а испод ногу и низ ограду спуштали су се црвени ћилимови и дугачке црвене траке, очигледно оцепљене од тробојних застава. Гомила је била узрујана, углавном задовољна, манифестујући своју радост на различит начин: једни насртљиво, други тихо, а сви уопште све више опајајући се властитом многобројношћу. У гомили су нарочито тражили официре, покушавајући да им прикаче црвене пантљике. Неки су на то пристајали, незнајући о чему се ради, тојест незнајући како да се држе, када је већ Кониституција’. Њих би узимали на руке, па дизали у вис и носили кроз гомилу ... Понегде се тако виђале немоћне фигуре ових официра који као да јашу на гомили...« Али одједаред многи дођоше к себи. Да ли се то десило случајно, или са планом, — ко ће знати! Тек, за време најватренијих говора о ,рушењу’, царска круна, која је била прикована на балкону Градске Куће, одједаред се срушила, или би срушена, и пред очима огромне гомиле паде на прљаву калдрму. Метал жалосно зазвони ударивши о камен ... А гомила се заталаса. По њој се расу страшни шапат: ,Жидови су збацили царску круну!...’ Један црвенокоси студент Жидов, пробивши главом Цареву слику и натакнувши је себи на главу, викао је из свег грла: — ,Сада сам ја Цар!’...« То је легенда, али веома карактеристична. Одмах иза тога сутрадан, другог дана »Устава«, одиграо се »погром«, и наш аутор добио је вод да брани ред и мрске му Жидове …
Аутор има право: овакав почетак »уставне ере« није наговештавао боља времена, Он онда описује »погром« и његове последице, па прелази на последње дане »Устава«. Новембра 3. године 1916 он је напао Режим! — »На који начин ја, рођени Кијевљанин, дакле пунокрвни присташа црних, доспех до овога: да ми саопште, да мој говор неће отићи у провинцију, јер је забрањен цензуром!... Значи, да ће мој говор за неколико дана откуцати на машинама типкачице целокупне руске државе, па ће га ширити као нешто ,нелегално’ у рукопису. Ја — и подземна литература! Страшно! Како се то могло догодити?! .,.« А онда, међу зидовима импозантне Тавријске Палаче, В. Шуљгин даје своју исповест: »Ови бели стубови нису ме, можда, запазили, када сам, пре десет година, као скроман маловарошанин пролазио кроз злобне кулоаре Друге Државне Думе — ,Дурне Народног Гнева’. Пролазио сам зато, да бих са сверуске катедре, украшене Двоглавим Орлом, изговорио речи истинско-кијевског презирања наспрам њихова ,гнева’ и њихова ,народа’... Наспрам ,народа’, који је, за време Рата (Руско-јапанског) издао своју домовину, који је шапутао ружне речи ,што горе, тим боље!’, који је ради ,слободе’ жеднео за поразом своје војске, ради ,једнакости’ жеднео за погибијом својих ескадра, а ради ,земље и воље’ за понижењем и сломом своје отаџбине... Ми смо мрзели такав народ, па смо се смејали, ругали његову ,гневу’, који је заслуживао једино презир. Нису они били достојни слободе, већ плотуна и смртних казни!...«
Ипак је тај народ, у Светском Рату, дао своју пуну меру; а показало се јасно, и за браниоце Двора и Режима, да је »сав ужас у томе, што је Влада збиља апсолутно трула!...« Штирмер је мали, ништаван човечуљак, а Русија води Светски Рат! »Све су државе мобилисале своје најбоље снаге, а код нас је шеф Владе — ,божићна играчка’«. И када Владу оптужују за велеиздају, њене су клупе празне: »Ужас је у томе, да на оваку оптужбу следи — овакав одговор ...«
Аналишући даље, ретроспективно, кобну ситуацију, наш аутор долази на неминовну тему о »распућиновштини«: »Ради слабости једног мужа наспрам једне жене, Господар свакодневно, свакочасно, вређа свој народ, а народ вређа свога Господара... Коло ,бунтовних душа’, незадовољних животом, љубављу ... У тражењу ,кључева среће’ једни се одају мистицизму, други разврату, а неки од њих и једном и другом ... Јао земљи, они на врховима нације играју свој страшни дансе мацабре ... А тамо у ,дубинама народним’, већ се одавно, од памтивека, играју ове ђаволске игре, у којима је мистика испреплетена са путним уживањем, лажна вера са истинитим развратом. Да ли има ишта чудновато у томе, да је свето-петроградско мистички-развратно коло привукло к себи Глишу Распућина, типичног руског ,хлиста’? ... Ето на какову се тлу десило тако дуго ишчекивано уједињење интелигенције са народом!...« Нико није о овој популарној теми писао тако снажно као овај аутор. »Уморство Распућина није постигло циља. Монархију то није могло спасти, јер је распућински отров почео већ да делује ... Да ли има смисла убијати змију, када је већ ујела?...«
Он види, да је близу крај, Али види и да нико није спреман од руских политичара да га дочека. »...Ми идемо ка понору ... Револуција је пропаст; а ми идемо право у револуцију … А и без револуције све се већ брзо распада...« — »Али, таки смо ми, руски политичари. Свргавајући власт, ми нисмо имали смелости, или боље рећи спасоносне плашљивости, да помислимо на празнине које око нас зјапе. Политичка немоћ, и властита и туђа, поново ми је погледала у очи, подругљива и страшна...«
Онда је дошао судбоносни 27. фебруар 1917. »Ствар је била у томе, да сама власт није имала вере у себе... Професије некадашњих властодржаца нестајало је ... Нико од њих није више био кадар да удари песницом о сто. Куда се деде чувено Столипиново: ,Нећете ме застрашити!’? У последње време, министри су готово престали да долазе у Думу. На пратњи председника Финансијског Одбора, Аљексјејенка, знаменитог економиста, срели смо се —: да ли да га жалимо, или да му завидимо?...« Кад је Дума распуштена званично, а већала још приватно, наш аутор се не сећа шта се ту све говорило: »Али се сећам добро, да нико није ништа предлагао што би било вредно пажње … А зар су и могли они да нешто предложе? Зар су они људи били кадри да управљају револуцијонарном гомилом, да њу освоје?...« Усред те опште панике и неодлучности, »добила је ,важност’ у ове тренутке личност Керјенског. Он је говорио одлучно, као неко ко има власт, и као да није изгубио самопоуздање. Његове речи и гест били су оштри, очи су бацале ватру. — ,Ја одмах идем међу пукове!’...«
Тада се одједаред Дума напуни народом и гомилом. »Војници, радници, студенти, интелектуалци, просто људи… Жив људски лепак поплави поплашену Тавријску Палачу, и напуни једну салу за другом, све собе и све просторије … Од првог тренутка овог ,потопа’, одвратност ми напуни душу, и од тог часа није ме то осећање одвратности остављало на миру за све време трајања ,велике’ Руске Револуције. Бескрајна, неисцрпна струја људског водовода бацала је у Думу све нова и нова лица ... Али коликогод их било, — сви су имали исто лице: одвратно, гнусно, животињски бесмислено или ђаволски злобно...« »Митраљеза! — ето чега ми се тада хтело. Јер ја сам осећао да је за ту уличну руљу само језик митраљеза схватљив, и да само олово може да потера страшног звера, који је изашао био на слободу, да се врати у своју јазбину ... Јао нама! ... ова звер била је — Његово Величанство Руски Народ!...« — » Ја се сећам тога дана, и данâ следећих, осећанија блиске смрти, и спремности да погинем. Умрети? Нека!... Само да не гледам одвратно лице ове гадне гомиле, да не чујем оне одурне говоре, да не чујем вику и рику оног страшног олоша!« ...
У том се десила »крађа сребрних кашика у ресторану Думе. Ја сам баш пошао био натраг из бифеа, а на улазна врата се и даље уливали таласи људске плиме... Ја сам их гледао, а у себи сам мислио: ,Задоцнили сте, драги моји, сребро су већ други украли...’ Колико су ми били одвратни! Стара мржња, мржња из 1905, ударила ми је у главу...« »…Израз ,велика’ и ,бескрвна’ (за Револуцију) сада (1925) је „са доста разлога извргнут руглу, јер он постаје несамо смешан већ и одвратан након ових река крви које су дошле касније... Али је тада Керјенски своју ,бескрвну’ тачку гледишта, своју ,бескрвну’ тактику, бранио свом енергијом, свом глумачком императивношћу за коју је само он био способан...«
Аутор полази у Псков да тражи Цареву абдикацију. Мисли се ту ређају једна тужнија од друге. Изнећемо само неколико. »То су скифи (револуцијонарне гомиле). Истина да оне имају атрибуте XX века — митраљезе, дивље блиндиране аутомобиле ... Али то је само спољашност... У прсима, исто маљаво, зверско, скифско срце!...« Он осећа да је све пропало; а и Чеидже му каже: »Све је пропало ... Да се нешто спасе, треба чудо...« И стижу у Псков: »Ето куда нас је ,довео’ Господар! ... Да ли он нас, или ми њега, — ко ће то пресудити?...« Два конзервативна државника нашла се пред Царем: »Гучков је свршио. Господар је одговорио: — ,Ја сам се одлучио на абдикацију... До три сата данашњег дана, ја сам мислио да могу абдицирати у корист сина Алексија; али сада сам променуо одлуку у корист брата Михајла... Надам се да ћете схватити осећање оца ...’ Последњу реченицу он је изговорио тише...« С абдикацијом у шпагу, Гучков и Шуљгин вратише се у Петроград, где стигоше на митинг. Говорио је један радник: »Ето, например, они су поставили Владу, — али ко је у тој Влади? Ви мислите, другови, да је ту неко из народа? Такорећи од тога народа који је себи извојевао слободу? Биће да није тако! Ево, читајте!... Кнез Љвов... Кнез...« — У гомили се зачу незадовољство ... А председник је у истом тону настављао ... Једва су се извукли из гомиле, пошто су абдикацију доставили Думи заобилазним путем.
Напослетку, као завршну сцену, да забележимо опис Шуљгина абдикације великог кнеза Михајла, брата Царева: »Велики Кнез је слушао Миљукова једва приклонивши главу мало у страну ... Танког стаса, са дугачким готово још дечјим лицем, он је био оличена нежност. Овом човеку Миљуков је говорио своје пророчанске речи, њему је предлагао да учини ,подвиг нечувене снаге’...«. — »Ја сам«, каже писац, »чини ми се, говорио последњи. Ја сам рекао: ,Обраћам пажњу Вашег Височанства нато, да Вам сви они који би морали да буду Ваша потпора у случају ступања на престо, готово сви чланови нове Владе, нису дали ове потпоре...’« И он је пледирао за абдикацију,
Са неколико лирских речи завршује овај писац своју књигу. Маколико да је писцу ових редака несимпатичан став В. Шуљгина наспрам Народа и Револуције, треба признати, да је ово дело један од најбољих продуката савремене мемоарске литературе.
- ↑ В. В. Шульгин, „Дни“. Београд, наклада М. А. Суворина „Новое Време“, 1925. стр. 310.