Драгим покојницима

Драгим покојницима Писац: Милан Ракић

Верујем да негде ван нашега круга,
Ван граница земље кржљаве и сиве,
Под вечитим сјајем непрегледних дуга
Ваше драге душе као некад живе.

Али често пута моју душу плави
Неумитна сумња. Ја дрхтим и стрепим,
Да ли сте ма гдегод, криви или прави,
У странама црним или вечно лепим.

Јер вас никад нема у данима туге,
Кад нам срца стрепе и судбе се плаше,
Да нам дате, добре некадање друге,
Све милосне речи и утехе ваше.

Зар ви, драге душе, без сузе у оку,
Без бола, гледате судбу нашу круту,
Очајања наша и беду дубоку,
И лутања дуга на краткоме путу;

Ил' вас тамо горе грубе неке силе
Стегле, и не даду ни речи ни дела,
Стварајући од вас, душе моје миле,
Јадне Прометеје без полета смела!

О, ако је тако, драге душе, ако
Ви живите сада за вечито време
Непомичне, хладне, немоћне, и неме,
— Ваш је други живот страшнији но
                                          пако ...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.