Дошао је јули...
Ено је, боса, забраном се краде,
А образом јој игра сенка с грања,
И топла недра и мишице младе
Чекају жудно твоја миловања.
Зенице светле траже очи твоје,
А усне влажне жедно сунце пију;
Вапај и патња за њу не постоје,
Јер руке к теби сањиво се вију.
Чека те тако кô виноград зрели,
Да слави врућу јесен бербе ваше,
Спомен на сутон, када сте се срели
Збуњени прве искапивши чаше.
Она те чека, а ти јој понеси
Чаробну песму преброђених вода
И буди охол на оно што јеси:
Велики псалам повесничких ода.
Она те чека у загрљај чедан.
Не тражи ловор ни покличе дуге.
У своме царству ти ћеш бити један:
Цар свога врта, а незнан за друге.
Без алемова, у суром оделу,
Ти нећеш круна с којих сјај се смакне,
Јер ти ћеш вечност осетити целу,
Кад свеже ране усницом ти такне.
На недру њеном, у коси и оку
Наћи ћеш венце свих светова скупа,
Газићеш руже на свакоме кроку
Презрив и велик. Јер кô пуна купа,
Она те чезне у поноћ дубоку.
(1916)
