Доцкан пођох из пјане мејхане
Доцкан пођох из пјане мејхане,
сретох кону у чикма сокаку.
Ја јој рекох и два и три пута:
— Коно моја, уклон ми се с пута!
Она мени ’вако говорила: 5
— Мој комшија, шећерли кутија,
што бих ти се уклонила с пута?
Нисам дуња да ме примиришеш,
ни турунџа да у њедра мећеш,
ни јабука да загризеш зубом, 10
већ дјевојка, кумаш на продају,
купуј, комшо, купуј, моја душо!
А ја пођох да мимо њу прођем,
запе мени копча од чакшира
за њезине крмзи ћифтијане. 15
Ја се сагох да копчу одапнем,
запе мени синџир од ханџара
за њезину дизију дуката.
А ја пођох да синџир одапнем,
см’јешаше се брци и солуфи 20
и падосмо у зелену траву.
Двоје младо конак учинило.
Кад у јутру бијел’ дан свануо,
кука, плаче лијепа ђјевојка:
прекинути крмзи ћифтијани, 25
а просута дизија дуката,
смијешани брци и солуфи.
Одведох је свом бијелом двору
и узех је за вјерну љубовцу.
|
|
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 671.
