Дон Кихоту
| Дон Кихоту Писац: Лаза Костић |
Дон Кихоту
Кад зареде нове беде,
кад се смркну бели дани,
кад потамне и побледе
зраци надом изасјани,
непогода невидовна
кад ми сломи крила пловна,
па, док снова не узлетим,
хоћу мало заветрине,
тад се навек тебе сетим,
будалине Саведрине.
Кад ме лепо чедо мамне,
те за њоме свест заблуди,
мрежом густом косе прамне
заклони ми поглед луди,
мраком светлим очи тамне
ужгу сунце ми у груди';
па кад махом сунце зађе,
а с очију мрежа сађе,
у облаку мојих јада
једна ми је паведрина:
знадем како и ти страда,
будалино Саведрина!
У скупштини кад се граја
дигне на глас мудре речи,
мора да се ум притаја
кад се лудост пред њим печи,
у жестини окршаја
ветрењача многа звечи,
кад је глави друго место
а трбух се за све брине:
сећам те се врло често,
будалине Саведрине.
Кад се после дуге ноћи
јаве зраци нове зоре,
те помислим, сад ће доћи
слобода на наше горе,
да ће хтети, ко ће моћи,
дићи народ богу горе,
те ће бити један, срећан,
неће бити Саве, дрине,
и опет се тебе сећам,
будалине Саведрине!
Ал' кад видим паметаре
где с' клањају шупљој сили;
кад јунаке видим старе
где их скотска наслад гњили,
те сад оно пале, жаре,
чем су били борци чили;
да желуцу није сметње,
мач отпашу са бедрине: —
таке слике нису вредне
будалине Саведрине.
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|