Домовини
| Домовини Писац: Војислав Илић |
Нико се, канда, не жури више
Да вида твоја скрхана крила –
Ни мача нема, ропство да збрише –
О земљо драга! О земљо мила!
На гробу твоје прошлости славне
Садашњост стоји распета, бледа:
Кроз густи вео поноћи тавне
Будућност чека, па зору гледа.
А време иде лаганим гредом,
Да тужном робу окове смрви:
Не часном борбом – већ гором бедом,
У бурно море рођачке крви.
И једног дана сунчеви зраци
Суморно пашће на плаве горе;
Укрстиће се пламени мачи
У сусрет, можда, светлије зоре;
Трепет и страва паклена, љута,
Покриће место крвавог боја –
И сваки јаук стократно пута
Преломиће се кроз недра твоја!
И сине л’ зрачак слободе миле,
Ти опет нећеш слободна бити!
Зовне л’ те спомен прошлости биле,
Ти ћеш се сама у гробље крити!
Јер никог нема на свету више
Да вида твоја скрхана крила –
Ни мача нема, ропство да збрише –
О земљо драга! О земљо мила!...
20. јула 1880.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 90, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|