Док слушам како

Quan lo rius... Quan lo rius de la fontana s'esclarzis, si cum far sol, e par la flors aiglentina, e'l rossinholetz el ram volf e refranh ez aplana son dous chantar e l'afina, dreitz es qu'ieu lo mieu refranha. Amors de terra lonhdana, Per vos totz lo cors mi dol; e no'n puesc trobar mezina si non au vostre reclam ab atraich d'amor doussana dinz vergier o sotz cortina ab dezirada compahna. Pus totz jorns m'en falh aizina, no'm meravilh s'ieu n'aflam, quar anc genser crestiana non fo, ni Dieus non la vol, juzeva ni sarrazina; ben es selh pagutz de mana, qui ren de s'amor ren guazanha! De dezir mos cors no fina vas selha res qu'ieu pus am; e cre que volers m'enguana si cobezeza la'm tol; que pus es ponhens qu'espina la dolors que ab joi sana, don ja non vuelh qu'om m'en planha. Senes breu de parguamina tramet lo vers, que chantam en plana lengua romana, a'N'Hugo Bru per Filhol. bo'm sap quar gens peitavina de Berri e de Guiana s'esgau per lui e Bretanha.

Док слушам како... Док слушам како фонтана чисту песму шири свуд и док рујна ружа цвета и док славуј нежни пој скривен испод младих грана у пролеће срећно сплета тад и ја сам пун певања. Љубави из даљњих страна бол притиска моју груд; знам да неће проћи сета и бескрајни немир мој и ниједна, знам, драгана неће за мене бити света буде л' моја верност мања. Пошто ми је моћ отета не чуди ме патњи рој јер никоме није знана, Бог донесе такав суд, лепша дјева с овог света; а божанска пада мана на оног ког она сања! Она је мог духа мета и ја вечно хрлим њој; нека умрем оног дана као осетим слепу жуд; к'о трн оштра патња клета слашћу, биће сва свладана не жал'те ме због јадања. Нека ова песма лета ка далекој земљи тој једноставно испевана да је људи чују свуд; и Бери пун часна света и Гијена расцветана сав Поату и Бретања.