Док пада киша (Ноћ)

Милутин Бојић
Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Док пада киша (Ноћ)
Писац: Милутин Бојић



Док пада киша
(Ноћ)



Хиљаде идеја умире у мени

А ја сам немоћан да бар једну схватим.

Ко зна колико среће сваки тренут плени,

Колико болова не знајући патим.


Идеје се гоне и никада краја.

Ја кроз прозор гледам крупне капи кише:

Рађају се слике и пакла и раја

И нови тренутак старе слике брише.


Ја у те часове клонулости саме,

Кад досадна киша са ветром се гложи,

Када пада сутон пун страха и чаме

И бол пун нирване за болом се множи,


У тај час кад човек, сит бесциљне хуке,

Појми своје ништа и себе се гнуша,

И тад, као круна човекове бруке,

Пропалих идеја када кикот слуша,


Кад једак, пун зверства, стеже мозак врео

И — тренутом једним из борбе се склања...

Кад место живота што је много хтео

Лежи леш и тежња од свих тежњи мања:


Хват сирове земље — тад, више но икад,

Ја осећам воља да у мени јача

И збори ми: Човек неће пасти никад,

Јер он зна да преко гробова корача.


Да. У том хаосу идеја и речи,

Док умире не смем, а рађа се смећу,

Кроз музику жеља један акорд јечи,

Један ритам звони: Морам наћи срећу.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.