Дивна цура...
| Дивна цура... (1868) Писац: Јован Судечић |
Дивна цура бистра ока,
Чела ведра и висока,
Свилокоса као вила,
Ко божији рајник мила.
Дична струка, једре груди,
Будна духа, сладке ћуди,
Као сунце сјајна лица;
Поносита ко божица.
Мишце су јој челик јаки,
Сви покрети т’јела лаки;
С њом се срећа свуда бави,
Моћ њезина свуд се слави.—
Ова ми се, ова љуба,
Као бршљан око дуба,
У-наоко срца свила,
Моје срце задобила.
Ја ју волим нег ма коју,
Њој ти нижем пјесму своју;
А пјесма се ори пуста,
Е никада небих суста’:
Величајућ њене даре,
Што ми чувства тако жаре.
Да најрађе моја лира
У ту милу жицу дира. —
Зар ми казат сад још треба,
Да доходи она с неба?...
Аманет је доброг Бога,
А име је њено: Слога. —
Олтар, жртве њој пристоје,
Те јој вапи срце моје:
„Међу бозим, први бого
Мом си роду, света слого!“
„Ми те збиља требујемо;
Ми те жељно кликујемо:
Твој нам златан прстен пружи,
Па дај с братом брата сдружи!“
„Буд’ нам колу коловођа,
Зажди плам нам доморођа,
Те нас снажном руком води:
Ка слободи!... ка слободи!...“
Извор уреди
1868. Вила. Година четврта, стр. 150.
|