Демон/8
| ◄ I ПОЈАВА | III ПОЈАВА ► |
Вук:
Са Балкана густи облак пође
А у крв је крила замочио,
На плећа је Алкоран понео.
Пред њиме је вихор похитао,
Да потресе круне и престоле;
А за њиме бујица је пошла,
Да поплави злаћене крстове,
Да потопи што се крсту клања.
Бедемови тврди пред њиме падају,
А народи за њим на колени гмижу.
Огромна је сила у томе оркану,
Ко ће овој сили одолети лако?!
Геније (појављује се.):
Деспот Вуче огромна је сила
Ал' престо јој с’ на грех подупире,.
Пороком јој круна позлаћена;
Чисто срце одолет’ јој може,
Љубав к роду победит’ је може,
Јача ј’ од ње вечна божја правда!
Вук (као ван себе.):
Јача — јача —
Демон (појављује се.):
У каљузи робље с’ ваља,
ПорФиром се мудрост кити.
Лажна вера с празновером
На изменце светом влада.
Мудроме је свака вера добра,
А најбоља која много даје!
Може ли ти која више дати
Но што даје вера пророкова?!
У злату се бињиш сија,
На круни је Алем драги;
Царску силу и господство
Све за једну празноверу
Што је робље „сродством“ зове.
Геније:
Тешко свуда своме без својега!
Сродство крви свет је намножило,
Сродство душе благослов је стекло;
Сродан сродном помоћ је најјача!
Лазарева ти си десна рука,
Лазар глава српства васколика.
Демон:
У синџиру робље стење;
Господство се умљу даје.
Колена си господскога,
Велможа си силног цара;
Владалачко т’ име краси —
У царству ти нема пара.
С’ тога т’ Султан руку пружа,
А из руке лравду нуди. —
Сродан царе војску даје —
Војсковођа царев слуга! —
Туђин царе круну даје
Деспот Вуку Деспотово
Господину Господарство!
Која ј’ вера права вера?
Које ј' сродство замашније?
Геније:
Сродство крви на небу се веже
Вечито је као и небо само,
У туђинству сродства крви нема,
Невери је небо затворено! —
Цар дарива своју крв рођену,
Даје Вуку најдражије благо;
А ко даје најдражије своје,
Највише је с њиме даривао. —
Туђин царе туђе добро нуди:
Отет' ваља на га понудити!
Хоћеш своме своје отимати,
Ол’ туђину своје даривати?
Демон:
У Крушевцу царски двори,
Уза дворе цветна башта;
У сред врта до два цвета
Један цветак љиљан-Мара,
Други ружа Вукосава.
Мирисом су врт покриле,
Сјајном круном осветлиле.
Отуд иду два јунака
Деспот Вуче и Милоше,
С Браничева један дође,
Са Поцерја други спеши;
Сваки царски врт облеће,
Сваки хоће царско цвеће.
Јунацима царе збори:
Љиљан цветак племенити
Господску ће груд да кити
Али ружу мирисаву
Бољи јунак узбрат’ може.
Засветлише бојни мачи
Усред врта царевога,
Засијаше очи црне,
Задрхтало мирис цвеће — —
Љиљаном се Вук окити
А ружицу Милош узбра! —
Ружа ј’ цару мио цветак,
Милош седи уз колено:
С господством се двори ките,
Ал’ јунаштво дворе диже.
(Вук хода немирно по позорници за тим онет седа.)
Геније:
Са јунаштва Деспот Вук се слави,
Са врлине Милош слави пође.
Ко се једном са врлином дружи,
Тај на славу насртат’ не може!
Обилићу твоју руку пружи,
Врли Милош душу ће ти дати.
Пред вама ће сила да с’ поклони,
За вама ће песма да заори.
Сила турска хоће пропанути
Након вас ће слава останути!
Демон:
Деспот Вуче, не дај плећа,
Да од њега мост сагради
Цар .Лазару омиљени
Млад Милошу од Поцерја!
Што освоји храбри Деспот Вуче,
Царево је, тако закон хоће:
Ком цар даде онога је,
Воља царска и то ј’ закон.
Чим се царе силни са победе врати
Нову круну меће, своју зету даје.
Ко је цару мио зете,
Тај са њиме круне дели.
У Милоша мишца снажна
Обилића чело сјајно,
Хоће круну да понесе
Светлу круну деспотову.
(Вук ђипа и хода у заносу.)
Узми Деспот Вуче што ти Муратпружа,
За јуначку руку нову круну даје;
Вера му је права вера
Сродство му је замашније.
{У беснилу Вук излази на демонову страну — Геније покрива лице и одлази. Демон
исчезава злобно смејући се.) (Грми и сева.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.
|