[Дворбу двори Ибришимагићу]
Дворбу двори Ибришимагићу;
Он не двори, да издвори блага,
Него Фату — Али-бега секу.
Дворбу двори дванаест година:
Не може је нигдје ни видјети, 5
А камо ли, да ће је љубити.
Кад настала тринеста година,
Оде Фата у зелену башчу —
Уз’ у руке калајли ибрике,
Да заљева цвића свакојака. 10
За њом иде Ибришимагићу:
„Душо Фато, дај ми мало цвића!“
Млиди Фата иико је не види;
Она набра једну киту цвића.
Десном руком лице заклоњаше, 15
А лијевом' цвиће додаваше.
То је видје Али-беговица:
Припе печу, пригрну фереџу,
Уз’ у руку троструку канџију,
П’ она иде у зелену башчу, 20
Она бије сиротицу Фату —
Куд’ је бије, туда крвца лије,
Куда куца, туда кожа пуца;
Затвори је у бијелу кулу.
У то доба брате из чаршпје: 25
„Бона била, моја вјерна љубо,
„Камо мени моја сестра Фата?!“
—„Ено ти је с момцим на ахарим!“
Беже иде момцим на ахаре:
„Бони били, момци на ахарим, 30
„Камо мени моја сестра Фата?!“
Сваки броји пуце низ њедарце,
А не броји Ибришимагићу,
Него бегу међу очи црне:
„Шта је, беже, ти се помамио! 35
„Ево има дван’ес годин дана,
„Да је нисам ни очим видио,
„А камо ли, да сам је љубио!“
Опет беже оде вјерној љуби:
„Бона била, моја вјерна љубо, 40
„Кажи мени, гдје је сестра Фата?!“
— „Ено ти је на бијелој кули,
„Гдје ’но везе од злата мараму,
„Да је даде Ибришимагићу!“
Бего иде на бијелу кулу; 45
Од куле је отворио врата,
Кад у кули сестра сједи Фата:
Испред брата на ноге скочила.
Проговара беже, Али-беже:
„Бог т’ убио, моја сестро Фато! 50
„Коме везеш од злата мараму?"
— „Везем, брате, да је теби дадем!“ —
„Ти је везеш Ибришимагићу!“
Узе Фату за бијелу руку,
Па је баци кули кроз пенџера. 55
Јадној Фати лоша срећа била:
У рамену саломила руку
И десницу ногу у кољену.
Па дозивље испод пенџер’ Фата:
„Дај ми, брате, од злата мараму, 60
„Да утегнем руку у рамену
„И десницу ногу у кољену.
„Ако теби ја останем брате,
„Ја ћу теби и бољу навести!“ ...
То изрече и — теслим учини, 65
И умрије, жалосна јој мајка!
Лпјепо су укопали Фату...
То вријеме много не стајало,
Не стајало један мјесец дана —
Разбоље се Али-беговица; 70
Боловала три године дана.
Кроз кости јој проницаше трава,
У трави се живе гује легу,
Те њезино живо месо једу.
Проговара Али-беговица: 75
„Носите ме сестрину мезару,
„Не би ли ми мезар халалио,
„Не би ли се с душом раставила!“
Понијеше Али-беговицу,
Донијеше заове мезару. 80
—Више главе Ибришимагићу:
„Немој, Фато, оног’ ти свијета,
„Немој, Фато, кучки халалити,
„Што растави и мене и тебе!“
Из мезара нешто проговара: 85
„Хајде, снахо, Али-беговице,
„При умрла него кући дошла!
„Земља тебе не примила у се;
„Носили те мору у пучину —
„Ни мора те у се не примило!“ ... 90
Понијеше Али-беговицу,
При умрије, него кући дође.
У црну је земљу закопаше —
Земљица је из себе истури.
Бацише је мору у пучину — 95
Из себе је море истурило,
Сво остаде мутно и крваво!
Па је носе у гору зелену,
Бацише је у гору зелену,
Да је једу вране и орлови 100
Врана грче, оро проговара:
„Не једите поганога меса,
„Која смаче сиротицу Фату!“
