[Два су брата сестрицу имали]
Два су брата сестрицу имали,
Од милос’ ву ножи куповали,
А од радос’ коре позлаћали.
Не свиде се кучке Павловице,
Па кад беше ноћу, усред ноћу, 5
Украла је з’лвини ножови
Па убоде прво мушко чедо,
Па убоде најбољи волови,
И убоде најбољега коња(ј),
И испусти девет б’чве вино 10
И десете прељуту ракију.
Кад ујутро јутро освануло,
Проговара кучка Павловица(ј):
— Дик’ се, Павле, зулум учињени,
Дик’ се, Павле, ноге те не дигле(ј), 15
Па погледај редом по ножеви,
Чиј’ су ножи у крв утонули —
Сејини су у крв утонули!
— Зашто, сејо, зулум да учиниш?!
— Несам, брале, т’ко ми рамна снага, 20
Ако ли ми јако не верујеш,
Изведи ме на рамно раскрсје,
Па ме сечи черек по черека,
Сваки черек засебе да врљаш.
Куде руке, две равне тополе, 25
Куде очи, два бистра кладанца(ј),
Куде снага, црква лековита(ј).
............................................
Разболе се кучка Павловица,
Ш’ће да лежи до девет године! 30
— Откарај ме, Павле, з’лвине црквице,
Е да би се с душу раставила!
Отера је у з'лвине цркве,
Црква је сама затворила,
А из цркве нешто говорило: 35
— Поврни се, кучко Павловице,
Девет си лежала, још девет да лежиш,
Кроз очи ти мује пролазиле,
А кроз уши змије отровнице,
Па т’г да се сас душу растанеш! 40
