Два брата Јакшића
Поред расла два бсра зелена,
Међу њима вита оморика.
То не била два бора зелена,
Ни то била вита оморика,
Веј то била два Јакшића млада, 5
Међу њима сестрица Јелица!
Ту су сестру браћа миловали,
Од сваклен јој милос' доносили,
А најпотље ноже оковане.
Снаама' јој много зазор било. 10
Да виш кује Митре Митрозице,
Па дозива Паву Павловицу:
„О, јетрво, Паво Павловице,
Дај да сестру браћи омразимо!“
Ал’ говори Митра јетрвици: 15
„Укради јој оковане ноже.“
Па одоше у подруме мрачне,
Заклаше им коња и сокола,
Онда иду те је чине дазу:
„Бог вас клео два Јакшића млада, 20
Узалуд сте сестру миловали,
Заклала ви коња и сонола!”
А сестра се браћи кунијаше:
„Нисам браћо, вашег ми живота!”
Ту су браћа1 сестру веровала 25
И опет јој милос’ доносила.
Опет њима много зазор било,
Па узеше оковане ноже,
Па заклаше двоје деце мало.
Ја да видиш двије јетрвице, 30
Опет браћи чине даву секу:
„3аклала ви два посопца сина."
Опет сека браћи с’ заклињала:
„Нисам браћо очињег ми вида!”
Ту јој браћа нису веровала, 35
Него секу коњма на репове.
Куда њена крвца покапала,
Туда никло шарено цвијеће!
Тако стало неколико дана,
Разбоље се Митра Митровица, 40
Па дозива Паву јетрвицу:
„О, јетрво, Паво Павловице,
Дај ме водте на гроб заовице,
Неће ли ми њен гроб опростити,
Не би ли се с душом раставила?” 50
А јетрва послуша јетрву,
Одведе је гробу заовице.
Кад су биле близу гроба њена,
Ал’ из гроба нешто проговара:
„8рат’ те кују, не воте је вамо!” 55
И вратише гробу не дадоше,
Кад су били близу двора бјела,
Створи јој се чудо око врата,
Двоје деце држе голе ноже,
Па говоре и мајци и стрини: 60
„Бог те клео, што нам закла тету!”[1]
