Дванаести час/9

Девета појава

Девета појава

СТЕПАН, РАДОЈЕВИЋ, СИЛАЂИЈА, ЈЕЛЕНА, РАТКОВИЋ

СИЛАЂИЈА
(улази журно, задуван је)
Краљ где је? Овде? . . . Господару наш,
На све се стране шири ужас, смрт!
Војници стоје, твој чекају глас,
А војводе су мирне, гледе лом,
Да тако раде, кажу, рече ти.
Ја не верујем да ти. . . Ту је пад!
Ти нећеш само одбранити град,
Већ свога оца некаљану част;
Над неверником шириш Христа власт!
Хришћанство цело у твој гледа нож,
А ти без крви. . . Не, не. . . Ћутиш? Чуј. . .
(Тргне се па ослушне.)
Мачева јека да ли грми то,
Или кроз уши тај ми хучи звон?
Пред градом чека османлијски цар,
Крволок гнусни. Зар да лично он
Дедова наших славу потре сад?
Шта стојиш, краљу? Последњи је трен.
СТЕПАН
По уговору треба да сам краљ.
Без поданика краљ самац је слаб,
А ја једнога поданика свог
У мирно доба да имаñах бар!
Твој слуга беше и млад и стар,
А моје? Парип и ловачки рог.
Затрештао је бојне трубе звук,
Просвирао је ваздух стрела рој,
А задрхтао стреле танке лук,
Поцурио је с лица крвав зној,
И ја сад требам! Зар сте мало ви?
Ко влада досад: Ја или ти?
СИЛАЂИЈА
Издајник папе, Бога, краља мог!
Ти умри први па тек моја част!
(Полети к њему да га рукама удави. Степан му узмиче ка вратима десне собе. Силађија га погледа бесно. Згади се.)
О, кукавицо, нека те је срам!
Но знај: Зидине одбранићу сам,
А војсковоñе повешаћу све:
Ко неће за мном, награда му смрт.
Нек десет само мој послуша глас,
Са десет људи одбранићу град!
(Оде ходником увреñен а уверен у своју силу.)
ЈЕЛЕНА
(Која је, чим је ушла, стала код врата дворнице, а доцније покретима живо учествовала у целој сцени, оде нагло за Силађијем.)