Да се браћа не узну рођена



Да се браћа не узну рођена

Зажени се болно и невољно
па одоше кроз гору зелену,
па дојдоше до те беле цркве.
Кад тедоше да у цркву уђу,
сама је се црква затворила 5
и из цркву нешто говорило:
„Два се брата рођена узеше.“
То не слуша млади младожења
но си иде кроз гору зелену
и води си младу невестицу. 10
Извело се једно суво пиле
па овако њима говорило:
„Боже мили, чуда великога,
два се брата рођена узеше.“
То не слуша млади младожења 15
но си иде кроз гору зелену.
Ал’ из гору опет говорило:
„Боже мили и боже једини,
два се брата рођена узеше.“
Окрену се млади младожења: 20
„Чујеш мене, веренице љубо,
да ли имаш некога од свога?“
„Имала сам једног милог брата;
кад су биле турске размирице
Турци су га младог откарали.“ 25
„Можеш ли га како распознати?“
„Испод лакат на десницу руку
има братац од мајку белегу.“
Трже рукав на десницу руку
кад погледа, њени мили братак. 30
Цвили, пишти, у бога се чује:
„О мој брале, да мој мили брале,
зар тој може, бог да не састави!“
И одоше у њини дворови.
А у двори нигде никог нема, 35
само мајка, по авлију кука:
„Јао, сине, о мој мили сине!“
Не било је то за дуго време, —
долетела голубица тица —
у дворе је мајке запојала: 40
„Ето иде заробено дете.“
Уто синак уђе у дворови:
„Јао, мајко, моја стара мајко,
еве тебе заробено дете.
А ми смо се са сеју познали, 45
познали се у теј црне горе
кад смо дошли до те беле цркве
сама је се црква затворила
а из цркву нешто говорило:
„Да се браћа не узну рођена.“ 50



Референце уреди

Извор уреди

  • Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 611-612.