Даворје на пољу Косову

Даворје на пољу Косову Писац: Јован Стерија Поповић

(Одломци)
1.
Гди је Призрен, славни град,
Гди су царски двори?
Гди Душанов златни век
Што чудеса створи?
Све прогута Косово,
Оде српска слава,
Гди су били градови,
Сада расте трава.
Косово, црно поље, ти Срба друже неверни,
Кому цветом цветаш, ком’ ли се ресиш тако?
Весном суво твоје промењујеш лице печално,
Ал’ прескорбне спомен беде променит не знаш;
Жаром реке твоје засушују образе влажне, —
Потоке суза наших тко ће осушит игда?
— — — — — — — — — — —
9.
Бесна, пуста неслого,
Кћери адске змије,
Гди би знала живити
Да Србина није?
Чедо страсти, несрећо,
Брза у слепоћи,
Кад Србина нестане,
Ком’ ћеш онда поћи?
Ходите, сетни потомци, справљајте мајци опело,
Снажна бивша негда, Србија мртва лежи.
Народ без свести стење, јер страсти је трзају мртву,
И слепоћа духа црни јој ископа гроб.
Гди је Србије гроб? Је л’ Косово? Марица? Прилип?
Ах, сва бедна земља општи плачевни је гроб.
Српски роде, прекидај
Грозне сузе проливати:
Мртва лежи твоја мати,
Твоја слава, твоја дика.
Црни слови неизгладни
На гробу јој натпис режи:
„Овде Српства мајка лежи,
Од синова убијена.“
14.
Питаш гди су градови,
Гди су царства многа,
Куд толике престоле
Судба врже строга?
Питај боље гди је мир,
Гди је срећа стална,
Гди не стиже несрећа,
Бледа и печална.
Беда у пустињи, беда у граду, у стану и веси,
Беда гњави сваки простране предел земље.
Злато и свила покрива прси печалне и болне,
Испод осмеја скорб брижљиво дави срце;
Радости ретке капље у горчини чезну обилној,
Кратке весеља часе стогуба напаст прати.
*
Кад озбиљна смрт наступи,
Зашто плачеш, о човече?
Зар су буде морске прече
Нег’ безбрижан мир у земљи?
Слава, сила и богатство
Променљив је образ мрака.
И гордиња таје свака,
И остаје вечно — ништа.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 180-181

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.