Гушанац
| Гушанац Писац: Бранислав Нушић |
Нема старијега Београђанина који не памти кафану "Гушанац". Она је вец збрисана са лица земљиног, али је њен траг тако дубок да ће вам и данас свако указати на оно место где је та кафана некада била и назвати нову кафану, која се тамо диже, старим именом.
"Гушанац" је био у оној краткој улици која од раскршћа Узун-Миркове и Краља Петра улице води до градске капије. Нема на томе простору ни неколико кућа, па ипак свака од њих има читаву историју. А није ни чудо, јер та уличица, која је данас пред градском капијом, била је стално пред устима градских топова, те готово и свака стопа на томе маломе простору могла би имати своју историју.
У тој уличици и данас постоје две куће, које су и некад постојале и о којима вреди казати што, кад се већ у тој околини налазио. Једна је од тих кућа данашња Реалка (данас Педагошки музеј), а друго кућа где је некада био дуго година Трговачки суд.
Реалку је зидао Цветко Рајовић и, како је та кућа била најближа турским топовима, а међутим, за оно доба веома угледна, уселио се одмах у њу енглески конзулат (30. јануара 1860. године). Доцније тек, после бомбардовања, уселила се ту Трговачка школа, позније Реалка, која је све до данас тамо.
Трговачки суд, најпре талијански конзулат, затим бугарска агенција, чувена је кућа Вучићева. Ту је Вучић проживео и своје последње дане. То је она двоспратна кућа одвојена од "Српскога краља" Цар-Урошевом улицом и од "Гушанца" Рајићевом улицом. Данас та зграда припада, као задужбина, Министарству просвете и у њој је смештен дом студенткиња.
Када 1858. године Светоандрејска скупштина скрха силу советску, а Стевца дрзну да избаци Вучића из Скупштине, повуче се он у ту своју кућу, очекујући стрпљиво долазак Милошев, који је значио његову трагедију, поручујући тадашњим власницима да жив из куће неће изаћи. И када је Барловац отишао да изврши Милошеву наредбу, да притвори Вучића, изашао је овај на балкон са пиштољима у руци и поново поручио Милошу да жив из куће неће изаћи. Тада се јави књазу познати шеф грађанске гарде (добровољни чувари светоандрејеваца) Филип Станковић и он преваром извуче Вучића из куће, у коју се више није ни вратио.
Многи стари Београђани који су претурили седамдесету годину сетиће се тих догађаја, јер је тад маса дреждала око Вучићеве куће да види слом старога и силнога власника. "Да - рекао је Вучић спровођен у кнез-Милошевом фијакеру - народ је као и облак, куда дува, тамо се и повија."
И док се ова сећања о Реалци и Вучићевој кући могу поменути само ради историје Београда, дотле "Гушанчева кафана", тадањим својим животом, даје карактеристичну слику старога Београда.
"Гушанцева кафана" прозвала се тако по неком Николи Гушанцу, терзији, који је напустио свој занат па отворио ту кафану, и којега су Гушанцем звали зато што је имао велику гушу (вољину). По другој верзији, која изгледа такође вероватна, то је било имање једнога од јаничарских заповедника те је по њему затим и кафана понела име.
Кафаница је ова тада била у ниској двоспратној турској кућици, која је све доскора постојала. Како је положајем својим била на раскршћу двеју чаршија (Главна чаршија од раскршћа па до Саборне цркве и Зерек од раскршћа па до данашње Душанове улице), то је она још од најранијих времена добила карактер чаршијске, односно трговачке кафане. Ту се још од почетка развијања наше чаршије збирао на кафу цео трговачки свет, на челу са Гушом Боди, те је "Гушанац" постао нека врста трговачке касине. Иако мала и неугледна турска кафаница, она је постала збориште најугледнијих представника тадање наше чаршије. Ту су долазили стари Терзи-баша, ћир Гуша Боди, ћир Атанас Павловић, Моша Меворах, ћир Јовица Барловац, ћир Луча Бакалин, газда Јова Кујунџић, ћир Фича јорганџија, ћир Сонда, Папа Наско и цела чаршија од Саборне цркве па до половине Зерека.
Ту би свратили ујутру рано, док би чираци чистили дућане, да узму кафу с локумом, ту одмах по ручку играли би мице и жандара и тада би се тек развио живот у кафани. Добацивали би једно другом шале и измишљали би једно другом подвале, те би се цела кафана орила од смеха. Знаменита је, на пример, била партија жандара коју су ту, сваког боговетног дана, играли ћир Гуша Боди и ћир Јовица Барловац. Барловац је био пргав, а ћир Гуша духовит. Уз ту је партију пристајала цела кафана, делећи се на два табора. Када би се свршило, онда би на рачун побеђенога цела кафана надала дреку и добацивала му добронамерне шале, а када би пошао из кафане кући, сви би му довикивали: "Уа!"
Знало се чак и ко је с киме за столом седео и какву је кафу пио. Кад би Гушанац још с ћошка спазио Јовицу Барловца, на пример, узвикнуо би још с прага:
- Саде за ћир-Јовицу!
А ћир-Јовицу су већ за столом чекали ћир Гуша, ћир Јова Шапчанин и ћир Моса Меворах, јер су та четворица увек седели за једним столом и играли погдекад жандара и учетворо. То је уједно био најзанимљивији сто код "Гушанца"; са тога стола је падала духовита шала и пакосна задиркивања, на која се цела кафана орила. А већ кад би почели да играју жандара, окупила би се маса кибицера, не толико што их је игра занимала колико да се насмеју и да пристану уз оног који добије партију а да се подсмехну ономе који је изгубио, тим слађе што би се онај више љутио. Ћир Гуша се, веле, највише љутио кад је губио, а ћир Јовица Барловац би био најпакоснији када је добијао. Закуцао би одмах под сто и почео да кашље. Уосталом, то искашљавање и подмигивање био је сталан манир за исмевање старе чаршије. За ким се све та чаршија није искашљала кад би прошао кроз њу и дигао главу. Крајем педесетих година било је већ много цилиндара у Београду. (Тада су радо носили цилиндере Ðока Станишић, Миловук, Коста Цукић, Јован Гавриловић, Филип Христић, Милан Симић, итд.) Чаршија их није много трпела. Кад би ко од њих прошао, а чорбаџије седеле пред дућанима, тек би се ћир Гуша накашљао први, па би то прихватио ћир Јовица и тако редом, од ћепенка до ћепенка, накашљивање би било прихваћено од целе чаршије. Погдекад би, када би неко сувише дигао главу, ћир Гуша додао: "Море какви су све атови пролазили овом чаршијом па нису дизали прашину!"
Докле су ишле шале између ових посетилаца Гушанчеве кафане, најбоље ће илустровати једна, коју су приредили ћир-Гуши једном приликом, када је на жандару изгубио кафу. Игра се била продужила те скоро замрачило. Чим је Барловац видео да је ту крај игре и да ћир Гуша извесно губи, послао је да му се купи једна фунта миликерц свећа, поделио је ове међу госте Гушанчеве кафане те су сви припалили и подржавајући бакљаду, испратили ћир-Гушу низ Зерек све до куће. Ни псовка његова ни претња нису ништа помогле, бакљада се, предвођена Барловцем, кретала лагано низ Зерек. Ето, докле се тада ишло у шали.
О ћир-Гуши се прича из тога доба и једна занимљива анегдота, која је можда донекле и истинита, а није искључено да је то и једна од анегдота измишљених тада код "Гушанца" на његов рачун, јер су гости одиста били у тако интимним међусобним односима - што је уосталом била и цела тадања чаршија - да су примали и дозвољавали сваку шалу на свој рачун и враћали је тако исто.
Тада је живео у Београду старим генерацијама познати Миша Молер. Био је пречанин, вешт мајстор, весељак и пијаница. Он је први завео у Београду малање соба, он је исписивао све фирме у београдској чаршији а радио је и портрете у боји, којима су радо наши стари украшавали домове. О Молер-Миши се прича како се једанпут враћао с вечери пијан кући идући низ главну чаршију (он је становао у неком кућерку испод Митрополије). Како је била лепа месечина, торањ Саборне цркве бацио је сенку преко улице. Молер Миша помисли да је то ров, па кад дође до ивице сенке, он виде да ће га тешко прескочити, те се врати једно двадесет метара натраг, залети се и прескочи богме ров, и тако допре срећно до куће. Сутрадан, кад је трезан пролазио туда, он виде да нема рова и тек се тада сети да је прескакао сенку.
Њему, Молер-Миши, веле, ћир Гуша Боди наручио је једнога дана да га наслика и то целог. Молер Миша је хтео да му ћир Гуша позира, али је њега то мрзело.
- Знаш ме, хвала богу, погледај ме мало боље ако си што заборавио, али да ти стојим јок! - вели ћир Гуша.
Како је ћир Гуша добро и поштено плаћао, а Молер Миша увек био потребит, то он пожури и онако напамет намаза ћир-Гушу у стојећем ставу и однесе слику да што пре прими новац. Погледа ћир Гуша слику па не може да позна себе, ни он ни његове калфе из дућана.
- Мајстор-Мишо, ја сам с тобом часно и поштено погодио да ти намолујеш мене, а ти си, брате, намоловао неког сасвим другог. То нисам ја и ову слику нећу да ти платим нити ћу да је примим. Намолуј мене па ево ти паре, чекају те усред дана и усред ноћи.
Молер Миша оде очајан носећи слику собом. Свратио је још у два-три дућана да се пожали на ћир-Гушу, али му сви потврдише да онај на слици и не личи на ћир-Гушу. Тада, веле, оде он очајан код "Гушанца" да се уз ракију теши.
Да ли је сам дошао на мисао да се ћир-Гуши освети, или је наговорен на то код "Гушанца", није се у томе тренутку знало, тек Молер Миша однесе кући слику и настави на њој рад. Намолује изнад главе једну грану а са стране спусти уже и обавије га око врата ћир-Гушиног, тако да испаде на слици као да је ћир Гуша обешен. Тако прерађену слику Молер Миша однесе код "Гушанца", где настаде општи и буран смех. Али ћир Гуша, који је дозвољавао својим друговима трговцима сваку шалу, то није хтео да дозволи једноме молеру, с којим он нити је био друг нити пријатељ. Он се није наљутио на смех оних код "Гушанца", али се наљутио на поступак Молер-Мишин и оде па га тужи управнику вароши што га јавно извргава подсмеху. Управник одмах и предусретљиво прими тужбу и позове Молер-Мишу да дође и понесе собом слику те да га ту, у присуству ћир-Гушином, саслуша.
Молер Миша се овако бранио:
- Ја сам однео ову слику ћир-Гуши и он је рекао да то није он. Па како ме сад тужи да га извргавам подсмеху када то није он? Ево нека каже сам ћир Гуша је ли рекао да то није он.
- Рекао сам - потврђује ћир Гуша.
- Е па онда зашто ме тужиш?
Ћир Гуша се осети надмудрен и признаде то поштено:
- Тако је, истина је што каже Молер Миша и одустајем од тужбе.
То рече па се тад окрете Молер-Миши:
- Слушај, мајстор-Мишо, ти си сиромах човек и знам да ти је новац увек потребан. Ми смо погодили ту слику за три дуката, и ево ти три дуката за слику и исцепај је одмах овде пред господином управником. Али ми смо погодили за три дуката само моју слику, а ти си после још радио, додавао си грану и уже - па и то је видиш посао, а то није ушло у погодбу. Зато, ево теби још један дукат и за тај посао. Јесмо ли се поштено намирили?
- Јесмо, ћир-Гушо, дао си ми више него што сам мислио. Е хвала ти и опрости.
- Е ако смо се поштено намирили, онда дедер буди и ти поштен и кажи ми овде пред господином управником је ли то било из твоје главе или те је наговорио ко од оних код "Гушанца"? Ако је из твоје главе, ево ти овде пред господином управником кажем - праштам ти, а ако те је ко наговорио, право је да му вратим, јер нисам рад ником да останем дужан.
- Наговорио ме је ћир Јовица Барловац - одговори Молер Миша.
- Ех, па толико, хвала ти, мајстор-Мишо, а и вама, господине управниче.
Разуме се да ћир Гуша све дотле није мировао док стоструко није платио овај дуг ћир-Јовици Барловцу.
Али се није остајало само при шалама, било је ту и озбиљних ствари. Тако, на пример, нико можда неће веровати, док се у кафани развијао тако наиван живот, да су се око саме кафане одигравали читави романи. Један од тих романа, или боље рећи старовремских скандала, забележићу са неколико редака овде. Тај се скандал десио баш самоме Гушанцу. Гушанац је био ожењен Стаменом, свастиком Димитрија Васића, проте београдског. Одмах до Гушанчеве куће био је тада празан плац ограђен тарабом, а на самом углу, који савија у Дубровачку чаршију (где је сада бакалница у Стаменковића кући), била је мала двоспратна кућа Спасе Миловановића, терзије, чија се жена звала Румена. Е овај Спаса и Гушанчева жена почну богме кроз плот да се погледају, па онда да се састају и како се у Београду и онда радо говорило о скандалима као прибогу и данас - пукне брука. Ни за кога није више била тајна да Спаса терзија живи са Гушанчевом женом. То није била тајна ни за Спасину жену ни за самога Гушанца. Разуме се да је Гушанац неколико пута испребијао своју жену, а Спаси претио и батинама и пиштољем, али кад све то није помогло, дигао се те се пожалио и самоме кнезу Милошу. Кнез Милош на најбољи и на најпрактичнији начин реши тај скандал. Он нареди Спаси да и даље живи са Гушанчевом женом, тј. да се ожени њоме, а Гушанцу нареди да узме себи Спасину жену и да се венча њоме. Тако комшије промене жене и врло су лепо живели као комшије, а њихове жене као комшијке.