Грујице посестрима

0001 Подранила Туркиња ђевојка,
0002 подранила јутром на водицу
0003 да донесе воде у маштрапи,
0004 но ђевојка била зачамала,
0005 њу ми мајка остарала кара:
0006 "Курво једна, а не моја ћерко!
0007 Што ти јеси на води чамала?
0008 Ти се јеси с неким састајала."
0009 Она с’ мајци криво кунијаше,
0010 али њојзи лажа не помага,
0011 не помага лажа ни заклетва,
0012 но да ћаху извадит јој душу
0013 она млада казат неоћаше
0014 ђе је била и што је виђела,
0015 с киме ли се зашто л’ побратила.
0016 Стара викну ка да се помами,
0017 повикнула своје девет синах
0018 и десетог бега Атлагића,
0019 бег скочио од земље на ноге,
0020 поскочио ка да с’ помамио,
0021 своје девет довикује синах,
0022 сви најбоље коње појахаше,
0023 поћераше Грују и Новака.
0024 Ка’ то виђе Новак и Грујица,
0025 утекоше у гору зелену,
0026 унесоше рањен’ Радивоја,
0027 турише га у буково шушље,
0028 затрпаше јеловијем грањем.
0029 У то стиже девет Атлагићах,
0030 оборише огањ из пушаках,
0031 дочека их Новак и Грујица,
0032 џевердане своје изметнуше,
0033 свак понеког уби Атлагића,
0034 доватише с’ коњах њиховијех,
0035 а тргоше маче од бедрице,
0036 све су девет изгубили били,
0037 а десетог жива уфатили,
0038 пак и њега изгубит оћаху,
0039 ал’ га неда Новаковић-Грујо,
0040 но био му Грујо говорио:
0041 "Атлагићу, дина ти товјега!
0042 показа л’ ме моја посестрима?"
0043 "А тако ми дина и крсмета,
0044 није, рече, тебе проказала,
0045 проказала твоја посестрима,
0046 но вољела главу изгубити,
0047 а ми сами јесмо с’ осјетили
0048 те за вама у поточ потекли."
0049 Грујо њему живот опростио
0050 и сестри га његовој послао,
0051 а вијерној својој посестрими,
0052 све девет му поклонио главах
0053 и хата му био повратио.
0054 Атлагић је отле појахао,
0055 ал’ га чека остарала мајка
0056 да радосне њојзи каже гласе,
0057 она гледа иду л’ Атлагићи,
0058 док угледа најмлађега сина
0059 по имену Атлагић-Османа,
0060 у зобнице нешто нагучио,
0061 једва чека да одјаше сине,
0062 а док мајци на кулу изађе,
0063 па га пита: "Што ми носиш, синко?"
0064 Осман мајци кротко одговара
0065 а истресе своје браће главе:
0066 "Грујо ти се поздравио, мајко,
0067 и посла ти на пешкеш карпузе,
0068 нека знадеш да кога имадеш."
0069 Мајка писну, а Османе врисну,
0070 а загрли своју милу сеју,
0071 пољуби је и два и три пута:
0072 "Фала тебе, моја мила селе,
0073 све која си муке поднијела,
0074 а свог побра браћи не издала,
0075 те ми с тебе живот опростио."