Град без сна
Писац: Федерико Гарсија Лорка



Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Створови месеца њуше и круже око колиба.
Доћи ће игуани живи да гризу људе што не сањају
и онај што бежи срца разбијена срешће на угловима
невероватног крокодила мирнога под незним протестом звезда.

Не спава нико на свету. Нико, нико.
Не спава нико.
Има један мртви на удаљеном гробљу
што три године тугује
због сувог пејсажа у колену;
и дете које су покопали јутрос толико да је плакало
да је требало позвати псе да га замукну.

Није живот сан. Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Ми падамо по степеницама да би јели влажну земљу
или се пењемо рубом снега с кором мртвих далија.
Али нема сна ни заборава:
месо живо. Пољупци вежу уста
у сипражје нових вена
и онај што трпи, трпеће без престанка
и ко се смрти боји носиће је на плећима.

Једнога дана
живеће коњи по крчмама
а побеснели ће мрави напасти жута небеса
скривена у очима крава.

Другога дана видећемо васкруснуће осушених лептира
и шетајући крајем обала сивих и ћутљивих чамаца
видећемо како блиста нас прстен
и како теку руже нашег језика.

Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Оне који још чувају трагове ноктију и пљуска,
оног дечака што плаче јер не зна изум моста
и оног мртваца што има још само главу и ципеле,
до зида треба однети где игуани и змије чекају,
где чека медвеђе зубало,
где чека балсамована рука детета
и девина кожа што се опире силовитом језуром плавила.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Али ако неко затвори очи,
бичујте га, синови моји, бичујте!
Нека буде призор отворених очију
и горких рана упаљених.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Већ сам рекао.
Не спава нико.
Али ако неко има ноћу сувише маховине на слепоочницама
отворите капке да види под месецом
лажне карте, отров и мртвачку главу театра.