Госпођици Н*(Поклоник муза,ја и сада)
| Госпођици Н* (Поклоник муза, ја и сада) Писац: Војислав Илић |
Поклоник муза ја и сада
звуцима лире здравим вас
из околине шумна града,
што славом својом дичи нас.
Коме сам граду као дете,
непознат јоште с правим злом,
прориц'о дане славе свете
у патриотском жару свом.
У ком је све што срце иште
и што напретку даје лет:
различне школе и позориште,
и виши свет и нижи свет.
У коме има сјајних двора,
болница једна, болних тма,
и фармацента и доктора,
и поред тога - гробља два.
У коме има госпођица
(салона наших прави крас!),
жеманство, збиља, бледа лица,
слабачке груди, танак глас.
Као да свака жели рећи,
кад са поздравом приђеш њој:
++Остави наду, пролазећи
Стидљива скромност бог је мој.
Некад сам им'о врло радо
та бледа лица, слаби стас,
и забринуто чело младо,
и разнежени, тужан глас.
С хришћанском тугом ја сам тада
волео бурни овај свет,
и моја љубав, вечно млада,
искаше себи сродан цвет.
То беше узор оних дана
кад је у младом срцу мом
трептала бледа Татијана
и романтични Ленски с њом;
кад сам по сву ноћ крај Пушкина
лепота женских снев'о чар,
и плашио се Ањегина
и неговао срца жар;
кад сам у мраку неме ноћи
познао љубав, њену моћ,
и-ах!-занесен у самоћи
сањао страсну, прву ноћ...
Ал'време, време! Све то преста
к'о слатки анак, слаби клик,
плачевне страсти давно неста,
а с њоме оде бледи лик!
Чедо пролетњих, благих дана
једном сам вид'о цветак млад,
под густим кровом брсних грана,
што граде дубок, мрачан хлад.
Небо му није росе дало,
ни животворни сунце зрак,
Лисје му свело, стабло пало,
и покрио га смрти мрак.
И дја га гледах испред себе,
и проклех горки живот свој,
јер ја се тада сетих тебе,
увели, бледи цвете мој.
Ал'опростите, госпођице,
што дирнух руком жицу ту.
Мени је драго њено лице,
ја још једнако волим њу.
Као суморног Алигијери
њеног ме лика води сјај
кроз освећене рајске двери,
где вечно млади трепти Мај.
Но даље с тугом!...Мило дете,
тим нећу да вас морим сад,
ја волим кад се насмејете,
и мене онда мине јад.
Ја волим ваше ведро чело
и ваш сребжрни, јасан глас,
кад детињасто и весело
ситница каква дирне вас.
Ах, сећаћу се целог века
као пријатног, слатког сна,
преко јаруга и јендека
кад сам за вама трч'о ја!
Ветар је силно пољуљив'о
ваш танки вео, вашу влас,
а у зраку је одјекив'о
безмерно сладак, звучан глас...
Шта ли смо цвећа погазили,
то бог једини само зна!
Но ви сте онда срећни били,
а с вама срећан бејах ја.
Пламен је лиз'о ваше лице,
дисала нагло ваша груд,
а ваше косе и витице
мрсио лахор као луд...
И то је прошло. Вас већ није,
кроз пуста поља блудим сам-
јесења магла земљу крије,
ах, како ми је - то ја знам!
Тромо и мирно теку часи,
младост се губи, гине све,
суморна јесен живот гаси,
и живот, младост, све то мре.
Са сурих гора магла стиже,
мрачан, јесењи дан је то,
јато се врана с криком диже
у опустели, тихи до_
а суро небо сузе лије,
досадно, мирно тече дан...
Остајте збогом, тешко ми је:
младост и живот сан је, сан!
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|