Госпођа министарка/Први чин
| ◄ Насловна страна | 4. | Други чин ► |
I
ЖИВКА, САВКА
ЖИВКА, САВКА
САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила?
ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе. Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало.
САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.
ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе.
САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа.
ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу. И купуј, и прекрајај му, и никад ништа на њему цело ни двадесет и четири сата.
САВКА: Несташан, много несташан!
ЖИВКА (за време обе сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, бога ми! Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем.
САВКА: А лепа плата.
ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш: остану ти чисте шаке. Тешко је данас о плати живети, али овај мој не уме. Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику.
САВКА: Па јест!
ЖИВКА: Оно, и други се бакћу и, што кажу, ломе се политиком, али, опет некако, гледају и себе. Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли месец, а где су још оне ситне подужице; те млеко, те бакалин и... већ знаш!...
САВКА: Тешко је, боме, данас.
ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом?
АНКИН ГЛАС (споља): Ево!
ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа.
II
ПРЕЂАШЊИ, АНКА
АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те!
ЖИВКА: Морам трипут да молим за једну кафу.
АНКА (безобразно): Па нисам седела на канабету, имала сам посла. (Одлази.)
III
ЖИВКА, САВКА
ЖИВКА (пошто је Анка отишла): Ето, видиш ли је! Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим.
САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе.
ЖИВКА: Па то сам те баш звала, тетка-Савка: да те умолим да нам даш једно двеста динара на зајам.
САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени?
ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу.
САВКА: Ех, то... на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала! Једва сам скупила да ми се нађе не дај, боже!...
ЖИВКА: Боже, тетка-Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити. Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре. Слушај, не била ја Живка ако га не натерам да се увуче у какву комисију. Шта ту партија! Ђока кума-Драгин назида кућу са овај мој растури кућу.
САВКА: Да л' си баш сигурна?
ЖИВКА: Шта?
САВКА: Па то, да ће ући у комисију?
ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити?
САВКА: Није то, него знаш, не волим у тај новац да дирам, па, велим, ако не уђе у комисију...
ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија, може он и друкче. Ако не може никако друкче, а ти да знаш, узајмићемо макар на друго место, па теби вратити. Теби твоје не гине.
САВКА: Ако је само за три месеца...
ЖИВКА: Ни један дан више!...
IV
ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА
РАКА (гимназиста, улази без књига и без капе, сав подрпан).
АНКА (улази за њим и носи књиге и капу).
ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао?
РАКА: Нисам!
АНКА: Јесте, јесте, тукао се!
ЖИВКА (тетки): Погледај га, тако ти бога, какав је, као да је с вешала пао.
АНКА (остави књиге на сто): Ето је и руку раскрвавио.
ЖИВКА: Ију!... (Шчепа му руку коју је увезао марамом.) Несречниће један, битанго! (Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка одлази.) Још каже није се тукô!
РАКА (упорно): Нисам!
ЖИВКА: Него шта си?
РАКА: Правили смо демонстрације.
ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом?
РАКА: Против владе.
САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко?
РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада!
ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама. шта си ти имао да се мешаш у демонстрације?
РАКА: Па није само ја, цео свет. Ено, још се туку на теразијама, а влада је морала да дâ оставку, јер је убијен један радник и тројица рањени.
ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана.
АНКА (долази с лавором и бокалом): 'Ајде овамо у кујну да те умијем.
РАКА: Шта ће ми да се умијем?
ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку. Зар не видиш да изгледаш као шинтерски шегрт? (Гурне Раку те овај оде с Анком.)
V
ЖИВКА, САВКА
ЖИВКА (тетки): Ето, па сад изиђи ти ту на крај, кад ти сваки дан дође овако поцепан.
САВКА: 'Ајде и ја идем, за послом сам. А видим и тебе ометам. (Устаје.)
ЖИВКА: Па како си решила за оно?
САВКА: Које оно?
ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам?
САВКА: А за то? Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда...
ЖИВКА: Ју, баш ти хвала, слатка тетка, никад ти то нећу заборавити.
САВКА: Је л' да донесем предвече?...
ЖИВКА: Јест, молим те, још данас! Па дођи, теткаСавка, немој да не дођеш. Ја, бога ми, не могу; да могу, дошла бих ти. Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће.
САВКА (већ на вратима): Збогом тетка! (Враћа се и, пошто је завршила кројење, умотава панталоне.)
VI
ЖИВКА, РАКА
РАКА (излази из собе, умивен, и упућује се спољним вратима).
ЖИВКА: Ехе, где си нагао?
РАКА: Тамо!
ЖИВКА: Ама, зар ти је мало било, окачењаче један? А латински – двојка, а наука хришћанска – двојка, а математика – двојка! Не гледаш то, него демонстрације, а што ћеш да понављаш разред – то ништа.
РАКА: И отац је понављао четврти разред, па...
ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца!
РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам.
ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију!
РАКА (излази на врата, на која наилазе Чеда и Дара).
VII
ЖИВКА, ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (улази са женом. Они су обучени за посете): Ето нас. Вратили смо се као што смо и отишли.
ДАРА: Бамбадава смо ишли.
ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће?
ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете. Те идите код ове министарке, правите визиту, те идите код оне министарке, правите визиту.
ЖИВКА: Па, зете, мени не треба класа, теби треба.
ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими?
ДАРА: Није била код куће.
ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да rocпoђa није код куЋе.
ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива? Питала сам је преко кума-Драге и она каже: нека дође, како да ми не дође госпа-Живкина ћерка; нисам је видела откако се удала.
ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала?
ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру.
ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг. Уосталом, видиш да су напољу и неке демонстрације, па ко зна да нису министри можда и због тога збуњени.
ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују?
ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па ништа, миран, убио га бог, као да није криза, а ја, несрећница, збунила се као нико мој; те трипут солим јело, те сипам зејтин у лампу, те обучем преврнуту чарапу, и све тако. Волим, каже жена, да одлежим једно запаљење плућа него једну министарску кризу.
ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир. (Полазећи лево у собу.) Мајка, је ли доносила шнајдерка хаљину?
ЖИВКА: Није још.
ДАРА: Послала бих Раку да је опет зове. (Оде.)
VIII
ЖИВКА, ЧЕДА
ЧЕДА (припаљује цигарету): Бадава, овако више не иде!
ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати дугове.
ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос? Нисам их направио од беса, него кад човек узме жену без мираза па почне кућу кућити...
ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш. Ти си увек говорио да је волиш.
ЧЕДА: А ви сте говорили да има 12000 динара мираза.
ЖИВКА: Па има.
ЧЕДА: Ама где су? Волео бих да видим тих 12000 динара.
ЖИВКА: Примићеш их од осигуравајућег друштва.
ЧЕДА: Примићу, ал' кад умрете и ви и отац.
ЖИВКА: Па можеш ваљда дотле почекати.
ЧЕДА: Могу дотле и умрети.
ЖИВКА: Не би баш била велика штета.
ЧЕДА: Па не би за вас, могли би још ви да наследите и моје осигурање.
IX
ЖИВКА, ЧЕДА, ПЕРА
ПЕРА (улазећи на средња врата): Извините, ја сам два пута куцао.
ЖИВКА: Молим, изволите!
ПЕРА: Господин није код куће?
ЖИВКА: Не!
ПЕРА: А није ни у канцеларији.
ЧЕДА: Ви сте чиновник?
ПЕРА: Да, писар код господина Поповића. Па хтео сам да јавим да је кабинет дао оставку. Хтео сам, знате, ја први то да да му јавим.
ЧЕДА: Је ли то извесно?
ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна, чим није дошао у канцеларију.
ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?
ПЕРА: Управо долазио је одјутрос, али је некако одмах отишао, чим је чуо да је влада дала оставку.
ЧЕДА: Па онда значи да он зна!
ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу.
ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши?
ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим.
ЧЕДА: А ви у „наше” рачунате...?
ПЕРА: Па „наши”!... Господин Стевановић је већ отишао у Двор.
ЖИВКА: Стевановић?...
ПЕРА: Ја сам га својим очима видео.
ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô?
ПЕРА: Видео сам га!
ЖИВКА: Отишао је баш у Двор?
ПЕРА: Да!
ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.
ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити. Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет.
ЧЕДА: Рећи ћемо!
ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног одељења.
ЖИВКА: Хоћу, господине!
ПЕРА (већ на вратима): Ако би било што врло интересантно, ви ћете допустити...?
ЧЕДА: О, молим...
ПЕРА: Ви ћете ми допустити... (Оде.)
Х
ЖИВКА, ЧЕДА
ЖИВКА: Зете, нисам те загрлила од дана венчања (Грли га.)
ЧЕДА: Али чему се ви то радујете?...
ЖИВКА: Гле сад! Место и ти да се радујеш, а ти још питаш. Рако! Рако!
ЧЕДА: Чему да се радујем?...
ЖИВКА: „Наши”! Јеси ли чуо шта каже човек: „наши”!
ЧЕДА: Ама кој' човек?
ЖИВКА: Па овај...
ЧЕДА: Пера писар из административног одељења. За њега су „наши” сви који образују кабинет. Он то, извесно, свакоме тако јавља.
ЖИВКА: Али каже човек: Стевановић отишао у Двор.
ЧЕДА: Па?
ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он...
ЧЕДА: Ко?
ЖИВКА: Како ко? Сима!
ЧЕДА: Па отац је већ начелник министарства, шта може више?
ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник Општине? Охо, мој брајко, само кад се хоће, има ваздан. (На вратима.)
Рако! Рако!
ЧЕДА: Шта ће вам?
ЖИВКА: Да купи новине. Цркох од радозналости! Рако! Рако!
XI
ПРЕЂАШЊИ, МОМАК из МИНИСТАРСТВА
МОМАК: Добар дан, госпођо!
ЖИВКА (претрне): Ију! Добар дан!
МОМАК: Молим лепо, послао ме је господин да му дате његов цилиндер.
ЖИВКА: Цилиндер?...
МОМАК: Јесте, цилиндер.
ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер?
МОМАК: Јесте!
ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге! Је л' вам то господин казао да му однесете цилиндер?
МОМАК: Јесте, он.
ЧЕДА (и он се заинтересовао): А где је господин?
ЖИВКА: Одиста, где је он?
МОМАК: Ено га у министарству.
ЖИВКА: А је ли вам казао шта ће му цилиндер?
ЧЕДА: Ето ти сад! Откуд ће момку рећи шта ће му цилиндер?
ЖИВКА: Ох, боже, тако сам се збунила. Па где је сад та Дара? Рако! Рако!
ЧЕДА (на левим вратима): Даро! Даро!..
XII
ПРЕЂАШЊИ, РАКА
РАКА (на средњим вратима): Шта ме зовеш?
ЖИВКА: Јеси ли купио новине? А јест, бога ми, ни сам ти ни дала. Ама, где је та Дара?
ДАРА (на левим вратима): Била сам у кујни.
ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер!
ДАРА: Па где је?
ЖИВКА: Последњи пут, кад је био пријем о краљевом дану, мет'ла сам га тамо у соби, на орман.
РАКА: А, није, ја сам га видео у сали иза фуруне.
ЖИВКА: Па, забога, идите, идите, нађите га! Али брзо, одмах!
ДАРА и ЧЕДА (одлазе у собу).
ЖИВКА (момку): А је ли господин био расположен кад је тражио цилиндер?
МОМАК: Није!
ЖИВКА: А љут?
МОМАК: Није био ни љут!
ДАРА (враћа се): Нема га!
ЧЕДА (за њом): Нигде га нема!
ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.) Анка! Анка! (Свима.) Та тражите га, забога!
ЧЕДА: Ама, шта сте се збунили?
ЖИВКА: Па тако је то, дабоме, кад човек једанпут у години носи цилиндер. И ко ће сад да му се сети где је!
XIII
ПРЕЂАШЊИ, АНКА
АНКА (долази): Извол'те!
ЖИВКА: Знате ли ви, Анка, где је цилиндер господинов?
АНКА: Био је на орману, али га је овај скинуо (показује на Раку) кад се играо с њим.
ЖИВКА: Бог те убио, да те не убије, опет ти!
РАКА: Није истина! Ја сам узео само кутију да направим аероплан, а цилиндер сам оставио.
ЖИВКА: Па где си га оставио?
РАКА: Не знам!
ЖИВКА: 'Ајде, тражите га, тражите га, забога, мора се наћи! (Разиђу се сви по кући да траже цилиндер.)
XIV
ЧЕДА, МОМАК
ЧЕДА (момку, с којим је остао сам): А ви сте давно у министарству?
МОМАК: Врло давно, господине...
ЧЕДА: И вама је то сасвим обична ствар кад се мења министарство. Променили сте их много?
МОМАК: Много! Коликима сам и коликима ја већ сагледао леђа...
ЧЕДА: И ви, мора бити, имате добар нос, знате већ унапред да омиришете ситуацију?
МОМАК (ласка му то): Па... разуме се!... Знао сам ја још пре три дана да ће ова влада пасти.
ЧЕДА: Е?
МОМАК: Ама, знам ја то иако не читам новине. Чим видим да министар сваки час зивка благајника и чим видим много згужваних хартија у корпи крај министровог стола, ја одмах кажем у себи: овај се спрема.
ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер?
МОМАК: Значи да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало је да ја по коме до несем цилиндер, а он га погледа кô крава мртво теле и вели: „Доцкан, носи натраг”!
ЧЕДА (усплахирен): Дакле, бивало је и то?! (Одјури вратима и продере се на њима.) Ама, шта се ваздан мајете, дајте тај цилиндер!
XV
ЖИВКА, ДАРА, ЧЕДА, АНКА, МОМАК
ЖИВКА (носи цилиндер и глади га рукавом од блузе.)
ДАРА и РАКА (долазе за њом).
ЖИВКА: Кад га, несрећник, метнуо под миндерлук и напунио га орасима! Ко би се сетио да га тражи под миндерлуком?
ЧЕДА (шчепа цилиндер од Живке, стрпа га момку у руке и гура га): Идите, идите, у вашим је рукама судбина ове земље. (Изгура га.)
Журите, молим вас, журите!
XVI
ПРЕЂАШЊИ, без МОМКА
ЖИВКА (Чеди, пошто је момак отишао): Ти знаш нешто?
ЧЕДА: Не знам али... дабоме! Криза... цилиндер...
ЖИВКА: И ти можеш још да чекаш; што не трчиш тамо?
ЧЕДА: Куда?
ЖИВКА: На Теразије!
ЧЕДА: Па тамо је већ господин Пера из администраТивног одељења.
ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости? Дајте ми шешир, идем сама!...
ЧЕДА: Куда?
ЖИВКА: На Теразије!
ДАРА: Боже, мама, откуд то иде!
ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја!
РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.)
ЖИВКА (Чеди): Али немој да се забијеш у кафану. Прођи свуда, промувај се, па кад чујеш што, а ти дођи одмах. Знаш како смо ми овде, као на жеравици.
ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.)
XVII
ЖИВКА, ДАРА
ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем; а знаш ли ти шта то значи кад се тражи цилиндер?
ДАРА: Не знам!
ЖИВКА: Зову га у Двор.
ДАРА: Оца? А зашто га зову?
ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет'ло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је.) „Зашто га зову?” Па не зову га, ваљда, да им насађује квочке; него, чула си, пала влада и сад има нова да се састави.
ДАРА: Па да ви не мислите...?
ЖИВКА: Шта мислим? 'Ајд, баш да чујем, шта мислим ја?
ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар?
ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим. Па ето, тражио је цилиндер. Зар не видиш да ја држим оба палца стегнута? Стегла сам их крвнички, бојим се ишчашиће се, али ако, толико могу за мога мужа да учиним.
ДАРА: Ох, боже, кад би се то десило...могао би онда и Чеда...
ЖИВКА: Таман, као да је Чеда прва брига. Камо срећа да си ти мене послушала...
ДАРА: Шта да сам те послушала?
ЖИВКА: Па ето то... ако би се десило да отац постане министар, да ниси пошла за тога, како би се лепо удала као министарска ћерка.
ДАРА (увређено): Боже, мајка, какав је то разговор!
ЖИВКА: Па не, ал' кажем.
ДАРА: Мени ни овако ништа не фали.
ЖИВКА: Теби не фали, него њему.
ДАРА: Њему?
ЖИВКА: Па дабоме... нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје...
ДАРА: Мени је добар, а вама се и не мора допадати. Кад сам ја задовољна, шта ви имате ту?
ЖИВКА: Па већ ти, знам ја тебе. Ко дирне њега, као да те је у око дирнуо.
ДАРА: Па јесте!
XVIII
ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА
ПЕРА (на задња врата): Извините, ја...
ЖИВКА (скочи као опарена): Шта је, забога, има ли нечег новог?
ПЕРА: Има.
ЖИВКА: Говорите!
ПЕРА: Видео сам га.
ЖИВКА: Кога?
ПЕРА: Њега, господина. Видео сам га, отишао је у Двор, има цилиндер на глави.
ЖИВКА (узбуђено): Да се нисте преварили?
ПЕРА: Та како бих се преварио! Видео сам га кô што вас сад видим. Јавио сам му се.
ЖИВКА: А он?
ПЕРА: И он се мени јавио.
ЖИВКА: А не знате зашто је отишао у Двор?
ПЕРА: Како не знам: сви су наши позвани.
ЖИВКА: И мислите да би се то могло још данас свршити?
ПЕРА: Како још данас, још сад. Ко зна, можда је и потписано.
ЖИВКА (Дари): Стежи палац, Даро! (Гласно.) Да ли је то могуће да је већ потписано?
ПЕРА: Идем да их сачекам кад излазе; прочитаћу им са лица указ. Али вас молим да кажете господину да сам ја први који сам дошао да му јавим да је отишао у Двор. А ја ћу...
ЖИВКА: Да, дођите одмах, чим чујете што.
ПЕРА: Пера писар из административног одељења. (Клањајући се, одлази.)
XIX
ЖИВКА, ДАРА
ЖИВКА (враћајући се са врата): Даро, дете моје, мени је чисто дошло да плачем. (Плаче.) А ти... ти ништа?
ДАРА: Како ништа, забога, још како сам узбуђена; само, право да вам кажем, ја чисто не верујем у толику срећу.
ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо.
ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде!
ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке.
ДАРА: Ама није то, него због света.
ЖИВКА: А гризе ме нестрпљење, не могу просто да издржим. И где је молим те сад онај твој, што не долази? (Одлази на прозор.) Забио се извесно у кафану, а што ми овде горимо на жеравици, то се њега не тиче. (Нервозно шета и крши прсте.) Ух, да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!” – сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати.
ДАРА (прекоревајући је): Али, забога, мама!
ЖИВКА: Ух, кћери, све друго не марим, али само да ми је да госпа-Драгу свучем са државног фијакера, па макар за двадесет и четири сата. Прилепила се за фијакер као таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру.
ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити...
ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка! Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима...
ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка.
ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате. Моја мајка је шила у Војној шивари, али је зато мене лепо васпитала. Ја сам свршила три разреда основне школе и, да сам хтела, могла сам још да свршим. Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео.
ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме.
ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај... где су карте?...Ти си их синоћ размештала.
ДАРА: Ето их у фиоци.
ЖИВКА (вади их и меша): Баш да видим како у картама стоји. (Размештајући.) Кад је последњи пут Сима ааванзовао, погодиле су ми, не можеш чисто да верујеш како су ми све погодиле. Шта се утрпала између мене и Симе ова удовица! (Броји.) Један, два, три, четири, пет, шест, седам...Глас (броји у себи) кућа... брзо... новац с вечери. (Говори.) Знам, то ће тетка Савка да ми донесе...Цела истина... кревет! (Скупи два доња реда и почне покривати карте.)
ДАРА: А што покриваш себе?
ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка?
ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар...
ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост. Бога ми, кћерко... ако је по картама...
XX
ПРЕЂАШЊИ, АНКА
АНКА (долази са једном девојчицом, која носи хаљину увијену у бео чаршав): Кројачица послала хаљину...
ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам.
ДАРА: Али, забога, мајка, Што не пробаш?
ЖИВКА: Тако... Донеси после подне...
ДАРА: Па то је часком.
ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!...
ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици?
ЖИВКА: Реци јој: ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц,
ДАРА (прекида је): Немој ништа да кажеш госпођици, него донеси после подне халину.
ДЕВОЈЧИЦА (оде).
АНКА (оде за девојчицом).
XXI
ЖИВКА, ДАРА
ЖИВКА: Ју, ју, ју, ала ми заигра десно око... наједанпут заигра.
ДАРА (која је била код прозора): Ево га Чеда.
ЖИВКА: Је л' трчи? Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је.
ДАРА: Ушао је већ у двориште.
ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас! Није мени бадава око тако наједанпут заиграло.
XXII
ПРЕЂАШЊИ, ЧЕДА
ЖИВКА (Тек што се Чеда јавио на вратима): Говори!
ЧЕДА: Чекајте, забога!...
ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест!
ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду.
ЖИВКА: Па говори, не отежи!
ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио...
ЖИВКА (шчепа га за гушу): Говори: је ли, или није? Је ли, или није, разумеш ли?
ЧЕДА: Ама, чекајте! Дакле, овако сам смислио. Отац да мени изради један зајам код Класне лутрије на привредне циљеве, и то да му буде место мираза. С тим да одужим дугове, а после...
ЖИВКА: Даро, кћери, мени мркне пред очима. Кажи твоме мужу нека каже: да или не, иначе ћу га гађати столицом!
ДАРА: Па кажи, забога!
ЖИВКА: Да или не?
ЧЕДА: Да!
ЖИВКА: Шта?
ЧЕДА: Министар.
ЖИВКА: Ама ко, убио те бог, да те убије, ко министар?
ДАРА: Је л' отац?
ЧЕДА: Јесте!
ДАРА (усхићена, загрли га, срећна): Слатки мој Чедо!
ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме! (Клоне, уморна од узбуђења, у столицу.)
ЧЕДА: Дакле, кажем, то сам смислио: да отац мени изради из Класне лутрије један зајам од 12000 динара на привредне циљеве; И то да ми буде као мираз. С тим ћу лепо да отплатим дугове и тада, као приде, да ми да три класе.
ЖИВКА (скочи): Како то ти: отац ово, отац оно? Пита ли се ту ваљда још когод?
ЧЕДА: Па да, питају се и други министри!
ЖИВКА: А ја?
ЧЕДА: Па шта сте ви?
ЖИВКА: Како шта? Још питаш. Ја сам rocпoђa министарка! (Удари у сладак смех од задовољства.) Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти!
ДАРА: Шта да вам кажем?
ЖИВКА: Па зови ме као што ће одсад цео свет да ме зове.
ДАРА: Госпођо министарка!
ЖИВКА (Чеди): 'Ајде, кажи и ти!
ЧЕДА: Хоћу, ал' кажите и ви мени: господин-министров зете; да чујем, знате, како то звучи!
ЖИВКА: Пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш.
ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као...
ЖИВКА (унесе му се у лице): Као шта?
ЧЕДА (гунђајући): Та већ...
ЖИВКА: 'Ајде, 'ајде, лани, ако хоћеш да ти почеше језик параграф седамдесет шести.
ЧЕДА: Охо, хо! Па ви говорите као да сте ви министар.
ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више.
ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући!
ЖИВКА: Па да, не личи. Ал' тако је то кад није васпитан да буде у министарској кући.
XXIII
ПРЕЂАШЊИ, РАКА
РАКА (улети): Мама, знаш шта је ново? Тата је постао министар.
ЖИВКА (љуби га): Е, а ко ти је казао, чедо.
РАКА: Кажу ми деца и мене су одмах прозвали министарско прасе.
ЖИВКА: Мангупска посла. Више се нећеш дружити са тим мангупима.
РАКА: Него с ким ћу?
ЖИВКА: Дружићеш се одсад с децом енглеског конзула.
РАКА: А није то ништа што су ме назвали прасе, него су ми псовали и мајку.
ЖИВКА: А знају ли они да је твој отац министар?
РАКА: Знају, па баш зато и псују!
ЖИВКА: Записаћеш ми ту безобразну децу, па ћемо их преместити у унутрашњост: и децу и разред и учитеља. У овој земљи мора једанпут да буде реда и да се зна коме се сме псовати матер, а коме не сме.
РАКА: Јаој, да знаш, мама, што волим што је тата постао министар!
ЖИВКА: Е?!... А зашто?
РАКА: Па, одсад, кад ме тата истуче, ја само скупим демонстрације, па се раздеремо: доле влада!
ЖИВКА: Прегризô језик ти, дабогда!...
РАКА: Доле влада!...
ЖИВКА: Куш, кад не умеш да говориш као паметно дете!
РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац!
ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (Збуни се.) Децо, децо, немојте да ми сметате. Ви станите иза мене. Боже мој, ко би то рекао: отишао јутрос од куће као обичан човек, а враћа се министар? Ама станите овамо, немојте ми сметати!
XXIV
ПРЕЂАШЊИ, ПОПОВИЋ
ПОПОВИЋ (појављује се на вратима под цилиндром).
ЖИВКА (грли га): Министре мој!
ЧЕДА и ДАРА (љубе му руку): Честитамо!
РАКА (раздере се из свег гласа): Доле влада!
ЖИВКА (скочи као опарена и, како је била већ прихватила из Поповићеве руке цилиндер, она га натуче Раки на главу да му тако угуши глас): Куш, проклето штене! Убио га бог, да га убије, и кад га родих овако проклета!
ПОПОВИЋ: Но, но, Живка, уздржи се, забога!
XXV
ПРЕЂАШЊИ, ПЕРА
ПЕРА (уђе, и кад спази Поповића, збуни се): Извините... ја, овај... ја сам дошао да вам јавим да сте постали министар.
ПОПОВИЋ: Знам ја то, господине Перо.
ПЕРА: Знам ја да ви то знате, ал' опет сам ја хтео први да вам јавим.
ПОПОВИЋ: Хвала, хвала!
ЖИВКА: Хоћете ли ви, гоподине Перо, сад у министарство?
ПЕРА: На служби, госпођо министарка.
ЖИВКА: Наредите да одмах после подне, у четири сата, дође овде министарски фијакер.
ПОПОВИЋ: Шта ће ти то?
ЖИВКА: Пусти ме, молим те! Хоћу да се провозам трипут од Калемегдана до Славије, па макар после умрла. Наредите, господине Перо!
ПЕРА: Разумем, госпођо министарка. (Клања се излазећи.) Пера писар из административног одељења!...
Завеса