Господин Квргић

Јован Илић

Господин Квргић

Господин Квргић Писац: Јован Илић

     Ах, фрајлице лепа, фрајлице красна! уздисаше један вицкасти господичић на балу у Т..................кавани око једне румене девојчице. Ах, не знате како би срећан био, кад бисте тако добри били, да са мном један кадрил поиграте!
     А зашто не острољанку ? смешећи се запита Ружица младога господина Квргића. Ви сте, може бити, заборавили лепу нашу острољанку, шетајући се по Европи.
     Острољанку . . . да . . . знате . . . ех, та то није игра, лепа фрајлице, то је место, где се игра, знате.
     Ту су се Пољаци са Русима играли . . . сад баш не знам, да ли су се играли или су се тукли. Шармант! то је витешки народ.
     Ко?
     Пољаци — хоћу рећи Руси!
     А зашто не Пољаци ?
     Знате . . . јербо су Руси њих надиграли!
     Дакле — ако ја вас надиграм?
     Ха! ха! ха! смејаше се помамно господин Квргић и беше скоро изван себе од радости, гледајући весели осмеј на руменим уснама Ружице. Ах — та то бих ја желео . . . то бих желео! онда бих вас, лепа фрајлице, победоносним венцем накитио од бисера и драгог камења!
     У тај мах отворе се врата и ступи унутра један млад, стасит момак у зеленој од кадиве златом навевеној долами, са вишњевим кафтаном и доколеницама, на којима златна пуца сијаху. Везени џемадан покриваше снажне груди његове, а вити стас обавијаше му свилени трамболос са спуштеним ресама по долами. Лице му као мерџан руменилом гораше, и ватрени поглед црних очију његових занесе све, особито жене.
     Да лепа момка! повикаше оне.
     Ах ! уздахну Ружица.
     Шта вам је, фрајлице ? поплашено запита господин Квргић.
     Поноћ је превалила била, и само још неколико младих гостију сеђаше у кафани ва једним округлим столом, играјући џандара.
     Ама, што се љутиш ? повика једаи од њих, ћир Т . . . ., који, примичући џезву к ватри, нешто гунђаше.
     Џанум, како да се не љутим, де! Дај на фрајлу лимунаду ; дај на мајку лимунаду; донеси ћир Т . . ., колачи ; донеси вино од Локву . . .
     Е, није него : донеси, ћир Т... воде ! Пиј ти воду!
     Што да пијем воду, а? што? Срамота! хоће да једе колачи — не ће да плати ; хоће вино да пије неће да плати ; хоће да игра валцер, кадрил,
ланцу . . .
     Ко?
     Кврк . . . Чврк . . . Чвргић ! Шваба ! Метнуо тенџеру на главу ; обукао панталоће и некакву хаљинку са реп ; закесио браду како јарац ; смеје
се сас девојчићи како луд ; гледа ги кроз стакло баа!
     Ха! ха! ха ! е де-де! Море, није оно господин Чвргић, него господин Квргић, а оно друго зове се лорњет.
     Лорњет — борњет, Квргић — Чвргић! Треба, џанум, да плати, а не : дај, ћир Т . . . . рачун!
     Па плаћао ти је човек.
     Нећем, џанум, његове паре — знаш?
     Е то је друго. Онда ћеш проћи као пчела на брусу. Јеси чуо, махни се ћорава посла ! Немој ти сам један да будеш довека филозоф.
     Што филозоф? Нисам ја Грк . . . ја сам Македонац!

          *

     Док су се они тако у кавани инатили, спавао је господин Квргић у своме квартиру слатко, и сањао лепу своју фрајлицу. Њене златне косе, њене плаве, небесне очи, грло лабудово и устанца — пупољак руже . . . ах! та то је све у овоме сретноме часу његово било. Он је грлио њен вити стас, љубио
њена медна уста и румене, веселе обрашчиће, и баш је осећао, како га она својим белим ручицама грли ! У овоме рају вечно би господин Квргић почивао, да га сам бес у највећој од свију драгости не пробуди. Он је жмурио и жмурио, не би ли још једном лице анђела свога пољубио ; али му рај врата своја не отвори више. Пипао је, сиромах, око себе, и не могаше за дуго веровати. Најпосле освести се, скочи с кревета и повиче:
     »Симпатија — неизречена симпатија! Каква филозофија ? Каква богословија ? Сан — симпатија — то је права филозофија живота ! 0, блажена симпатијо! о, потпуна филозофијо живота мога! фрајлице моја, где си ти ? Ти си отишла . . . одлетела, али ћеш опет доћи . . . доћи ћеш ти, јер си гнездо твоје савила на сред срца мога ! Ако је доиста симпатија магнетизам, онда је зацело и магнетизам симпатија. Онда си ти моја, навеки моја, анђеле мој ! јербо је магнетизам симпатија, ergo ; и симпатија је магнетизам.« 
     Докле се тако господин Квргић све више и више убеђавао у својим »филозофичким основоположенијама«, зора је већ забелела била, и он сад
нађе за добро да се махне теорије и да се праксиса прихвати. У тој срећној мисли шчепа брже боље једну саксију с цвећем и похита кући лепе фрајлице Ружице. Отац Ружичин, који врло рано устајаше и пушаше по ходнику, видећи га гола, без капе, у папучама, зачуди се јако ; а кад чу зашто је дошао, дочека га лепо српски, и помоћу јаких својих песница изгура га напоље.
     Отац Ружичин беше човек од старијих људи, и колико је, по старом хадету, ћуталица био, опет кроз неколико дана сва лепа уста у Београду говораху о овом »нешчастном« догађају господина Квргића. То га баци у врућицу, и у бунилу, заборавивши на скорашње песнице, стане опет помињати име Ружичино. Сирота Ружица ! Она ништа о томе знала није, а да је знала, можда би се смиловала. Можда би спустила на њега који чаробни зрачак плавих, небесних очију својих, као Лада на драгога
ЈБеља свога ! Ах . . . она о томе ништа знала није, и тек је онда за то разабрала, кад је већ другоме Љељу срдашце своје вечито поклонила била. Од силних, ватрених пољубаца у праксису није се сирота Ружица на теорију господина Квргића ни сећала. То беше страшан гром из ведра неба за
Квргића!
     Тихо, благо сунце мајско обасјаваше лепу долину топчидерску; још тише иђаху из цркве двоје младих, — прекрасним венцем и пролетњим цвећем окићени. — Да л' је истина, да л' је сан? Ружица је то и Милан, лепи Милан, за ким она на зимушњем балу онако срдачно уздахнула беше! Да . . . они су се венчали .... зацело су се венчали, а сада иду хајдучкој чесми, да се тамо у хладу ми- рисних липа с гајдама провеселе. На свакоме лицу радост сијаше гледајући дивну киту и сватове.
     »Ој за гором, за зеленом !« орило се по густој шуми и цветним ливада топчидерским. А Ружица? а Милан? као да се никад састајали нису, и као
да се никада више растати неће, тако су се једно уз друго приљубили!

          *

     Господин Квргић, који се предигао беше, кад за ово чу, издахну од муке!

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 357-362. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.