Гордана Живковић, Народна медицина у околини Зајечара у XX веку
Гордана Живковић: Народна медицина у околини Зајечара у XX веку, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 42, 1978., стр. 469-497
уредиМАЂИЈЕ У НАРОДНОМ ЛЕЧЕЊУ
уреди Особито цењени и тражени иародни видари били су они који су се наводно истицали својим натприродним моћима, својим неуобичајеним способностима и великом сугестибилном моћи над болесником. То су биле махом жене бајалице, мада је било и мушкараца. Ове жене су биле обдарене видовитошћу, многе од њих са неким телесним недостатком (слепило, разрокост, промуклост, нервни напади).
Као архаични остатак народне мађијске медицине, бајање се изводило „као нека врста тајанствене радње, против злих демона, духова, болести уз употребу мађијских предмета"[1] (лековито биље, вода, ватра, бритва, нож, кључ, метла, дрвена паница, чешаљ, перо, крст, верпге, икона, срп, гребенци и др.) и басмама, уз утврћен ред, време, начин и место (најчешће на прагу и поред огњишта). При бајању помиње се често број три. Баје се три пута, три пута се додирне оболело место и три пута бајалица понавља речи. Отуда и мађијска улога броја три у народном лечењу.
„Атрактивном снагом бајања, демони су се придобијали, а апотропејском гонили".[2] Бајање је пропраћено шапутањем басми, тј. тајанственим обављањем магијске радње. Борба против добрих и злих сила главна је тема басми. Стога у тим необичним стиховима незнаних народних врача — песника „стално н дуго повезивање, венчање, окумљавање истодобно и са добрим и злим силама. У томе баш и јесте највећа снага и величине ове праисконске народне медицине и поезије".[3]
Басме изречене приликом бајања имају често „не само дубоку и потресну психосугестивну вредност него су неке од њих ретки и богати остаци наше најстарије народне књижевности — поезије".
Болесник је имао дубоко и неограничено поверење у изговорене речи бајалице. Позивање на Бога, Богородицу, свету Петку и још друге свеце, код болесног је стварало „осећај сигурности и уливало већу веру у могућност исцељења”.[4]
Око четрдесет басми, изванредних мађијских формула, забележила сам при истраживању нашег краја, и то онако како су ми казивачи говорили, без икаквих корекција. Наводим неколико посебно карактеристичних басми за овај крај, које имају како куративну тако и психопрофилактичну моћ.
„Урок је магијска опсена која настаје погледом злих или урокљивих очију, речима уз изненаћење, чућење и хвалисање некога или нечега."[5] те је сасвим разудпБиво, да је највећи број забележених басми од урока.
- Урок седи, на пут
- Пошла Ката невестица
- Пошла Љубица
- Прободи од понедељка
- Басма од „далака" (црног пришта) Далаче брате
- Басма од „чуму" и кољеру Чума и кољера
- Басма од страха Пошла Љубица
- Басма од „пљуску" (зубна фистула) Бела пљуска
- Басма од „метаљћу" (затамњење очију) Оздол иде квочка
- Басма од „почудишта" (злих очију) Чудни се људи састаше
Поред басми, посебно место у мађији овог краја има ношење хамајлија, чије порекло датира још из „словенских паганских времена.[6]
То је „предмет коме се приписује тајанствена заштитна моћ”[7] а по „мистичном веровању то је најуспешнији апотропејон"[8] од бо-лести, злих духова, злих очију, и др.
Хамајлија је састављена од једног или више елемената, који обично праве видовите личности — бајалице, хоџе и попови. Заштитни елементи су разноврсни: бели лук, тисовина, дрен, оман, смиље, босиљак, поједини делови тела животиња (нокти, канџе, рогови, зуби, длаке, пужићи и др.), бритва, крстићи, свећа, восак, тамјан, катран и комад ужета са кога је скинут обешени.
Ношени су и записи, који су настали са појавом хришћанства. Текст им је из светог писма, молитве и бајања противу болести, урока и др.
Хамајлије, према народном веровању, треба носити стално са собом, по могућности уз голо тело. Најчешће су у виду накита или се пришију на одећу.
* * *
Наведени прилози потврћују да је народна медицина у околини Зајечара, све до новијих дана, имала ширу примену него научна медицина. То је, у суштини, византијска народна медицина, која је настала превођењем терапијских зборника византијске народне медицине (ијатострхоије). У њима су садржавани рецепти и лекови за лечење различитих обољења, од којих су неки потицали и из научне медицине. Затим су често ови зборници садржавали и краће одломке из научних списа аитичке медицине, филозофије и дијететике и, готово увек, магијске формуле, молитве и друго. Ти терапијски зборници наше народне медицине били су доцније допуњавани другим рецептима, који воде порекло из турске и модерне медицине, а понекад и народне емпирије новијег датума.[9]
И баш због географских, друштвено-историјских, економских и религиозних услова, као и медицинских достигнућа оног доба, створена је богата ризница народне медшднне и на територији општине Зајечар кроз коју се провлаче архаични остаци прадедовске вештине лечења.
Данас су архаични облици лечења само предања и припадају прошлости. Савремена медицина је својим достигнућима потпуно истиснула стару традицију.
Медицински центар у Зајечару, својом разгранатом службом, заорао је дубоку бразду на здравственом просвећивању и уздизању здравствене културе народа овога краја.
Служба Медицинског центра зашла је у села општине Зајечар, отварајући амбуланте у којима раде лекари и осгало медицинско особље, а као резултат тога је све већи број људи који траже заштиту одговарајућих здравственнх служби, заборављајући старе вештине лечења.
Да би се историјски развој здравствене културе на територији Зајечара и околине сачувао од заборава, а истовремено и да се презентира јавности дугогодишњи истраживачки рад на пољу ове области радника Медицинског центра Зајечар и радника Народног музеја „Зајечар", у јубиларној 140-години развоја здравства на нашој територији, отворен је Музеј здравства. Отварањем овога музеја желело се, да се започета истраживања у овој области наставе и допуне новом граћом и експонатима. Део поставке Музеја здравства, који се односи на народну медициу, треба да пружа „обилну граћу не само за проучавање патологије нашег народа у ближој и даљој прошлости већ и богатство медицинских термина, без којих се не може схватити стварање наше модерне терминологије. Исто тако, народна медицииа даје и корисну граћу за изучавање хигијенских и социјалих прилика у нас".[10]
Референце
уреди- ↑ Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Ннкола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970, стр. 16.
- ↑ Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Ннкола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970, стр. 17.
- ↑ Јован Туцаков, Психосугестивни елементи у народној медицини Сврљшиког Тимока, Српска академија наука и уметности, Одељење медицннских наука књ. 18, Београд 1965, стр. 4.
- ↑ Љубнша Рајковић, Психолошка структура тимочких бајалица, Развитак март-април, Зајечар 1975, стр. 95.
- ↑ Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Ннкола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970, стр. 291.
- ↑ Боривоје Дробњаковић, Етнологија народа Југославије (I део) Београд 1960, стр. 256.
- ↑ Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки ренник, Београд 1970, стр. 296.
- ↑ Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки ренник, Београд 1970, стр. 296.
- ↑ Реља Катић, Српска медицина од IX—XIX века, Српска академија наука и уметности, Одељење медицинских наука, књ. 21, Београд 1967, стр. 185.
- ↑ Реља Катић, Српска медицина од IX—XIX века, Српска академија наука и уметности, Одељење медицинских наука, књ. 21, Београд 1967, стр. 186.
Извор
уредиГордана Живковић: Народна медицина у околини Зајечара у XX веку; Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 42, 1978., стр. 469-497