Голуб гуче голубица неће
Голуб гуче, голубица неће;
Голуб бели голубици вели:
„Гукни-дера, голубице бела!
Гукни боље, па ајмо низ поље:
Зобаћемо шеницу бјелицу, 5
Што посијо братац и сестрица,
Пожео ју дјевер и снашица!
Дјевер жање, снаја снопље веже,
Како веже, пред дјевера баца:
„Ој дјевере, злаћани прстене, 10
Је л ти грубо снопље дјевојачко?”
Боље дјевер снаши одговара:
„Ој снашице, златна наруквице!
Ја не годим да си ти дјевојка,
Већ ја годим да ти чедо родиш!” 15
Али снаша њему одговара:
„Ој дјевере, злаћани прстене,
Ево има три година дана,
Како сам ја за твог Павла дошла;
Ја не знадем ђе твој Паво спава, 20
Ђе он спава, ђе се распасава,
Ђе он вјеша зелену доламу,
Ђе он меће свилену мараму!”
„Ој снашице, златна наруквице!
Довече ћмо опојити Павла! 25
Послаћмо га коњма у ливаде,
Ја ћу с тобом у ложницу лећи,
Са снашицом, кано са сестрицом.”
Кад је било вече при вечери,
Опојише ђувегију Павла, 30
Послаше га с коњи у ливаде,
Дјевер оде са снашицом лећи,
Са снашицом, кано са сестрицом.
Кад је било ноћи у поноћи -
Стаде ука бијелије скута, 35
Стаде цика на врату цванцика,
И удара прстена на врата:
„Устај горе, Павловице млада,
Устај горе и отвори врата,
Отвор врата и стани за врата, 40
Да ја идем у ложницу Павлу!”
Уста горе Павловица млада,
Уста горе и отвори врата,
Отворила и стала за врата.
Ал ето ти Стојле узвијојле, 45
Она оде у ложницу Павлу:
„Загрли ме, о мој мили Павле,
Ко што си ме до саде грлио!”
Десном ју је дјевер загрлио,
Лијевом руком сабљу докучио: 50
Како ману, одсјече јој главу!
Мртва глава, сама проговара:
„Бог убио ону сваку другу,
Која љуби туђег љубљеника -
Што не чека свога суђеника!”55
