Голом стијењу
Гледао сам сиње море,
Многе ријеке, многе горе,
Многи убав крај;
Гледао сам многа села,
Гдје жуборе хладна врела,
Гдје тичица превесела
Сунчев здравља сјај.
Али ништа, стијење мило,
Срце није присвојило
Млађано ми - као ти;
Ништа душу моју тако,
Плаховито, силно, јако,
Бујно, снажно, врело, жарко,
Са љубављу не напи.
С тобом ми се срце веже,
Теби моје жеље теже,
Ти си предмет санка мог;
Ту ми српско цвијеће цвјета,
А вила га чува света,
Око њега брижно лијета, -
У нади је штити бог.
Па здраво ми, стијење голо,
Мило гнијездо соколово,
Гдје с' Милошев рађа сој!
Ја те љубим жарко, врело,
Као мајка чедо бијело,
Као славуј гору, врело -
За те живи синак твој!
У Мостару, 21. јануара 1889.