Годишњица (Јововић)
Дан за даном брзо прође,
Па с' година створи једна,
Од кад тебе мајко драга,
Крије у гроб плоча ледна.
Дан за даном брзо прође,
Ал' остаде туга иста:
Са срца ми с' бол не брише
Ни с' очију суза блиста.
Јер ме сјећа љубав твоја
Превелика и бескрајна,
Зато, мајко, твој губитак
Мом је срцу рана трајна.
Ах, та рана пребољети,
Нити може, нити смије,
Док и мене хладна плоча
У вјечитом гробу скрије.
О, варљиви, тужни св'јете,
Препун туге и невоље;
Ал' када је мајка жива,
Све се сноси лакше, боље.
Мајку вапиш док је жива,
У радости и жалости;
Мајку вапиш све једнако,
Кад је труне у гроб кости.
С тога данас, драга мајко!
Након годинице једне,
Благодарне лијем сузе,
Сврху твоје раке ледне.
И молим се драгом Богу,
Пун жалости и очаја,
Да подари твојој души
Уживање вјечног раја.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, 1903., Мило Јововић, „Голуб“, број 5., у Сомбору, 1. марта 1903., стр. 68.