Гласник слободе
| Гласник слободе Писац: Војислав Илић |
У тврђави београдској стара кула и сад стоји;
Што времена ток суморни у мртвоме миру броји.
Многи борац за слободу, у мукама нечувеним,
Скончао је дане своје под високим кровом њеним.
Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала
Јецање се чује ноћу с мрачне куле и обала.
А с бедема порушених, где кржљава зова ниче,
Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе.
Једног дана, доста давно, тешка њена брава шкрину
И тавничар бледог странца посла кули у дубину.
Ал' он гордо дигô главу, а с ње пада коса дуга,
На лицу му тежак умор а у оку пламен југа.
То је Рига, син Јеладе, мајско сунце коју греје,
И потомак храбрих Грка с Маратона и Платеје.
Он подиже руку десну, (на груди му лева пала)
Па говори стражи својој, што се збила крај машала:
„Отманова мрска децо, мрак нека ми тело крије,
Ал' дух мој ће тек да живи, дух слободан ено гди је.
Дух ће овај гласник бити за народе на Балкану,
Да не клону у надежди белој зори, јасном дану.
Опустеће двори ваши, а остаће кула стара,
Да сачека ново доба, општа љубав које ствара.“
У том часу с мрачне куле орô сури нагло прну,
Страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви црну.
*
У тврђави београдској стара кула јоште стоји,
Што времена ток суморни у мртвоме миру броји.
Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала
Јецање се ноћу чује с мрачне куле и обала
А с бедема порушених, где кржљава зова ниче,
Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе.
крајем 1892.
Извори уреди
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 229-230, 2. књига Вук Караџић, Београд.
|