Глад
| Глад Писац: Душан Срезојевић |
Глад
Зауставио се несвесно, без идеје, као што се заустави шеталица на часовнику.
Глава му је прштала под страшним притисцима; у слепочњама је осећао болно штрецање. Наслонивши се на троструки регулатор, на ивици тротоара, он је гледао пред собом, у сутон позлаћен овде-онде електричном светлошћу, кроз један зажарени вео који је од њега одвајао цео спољни свет. Таласи света разливали су се по тротоарима, као водене масе при јаком пљуску. Отуда се чуо неки мутан шум, као шљапкање по блату непрегледног крда говеда.
Несвестица га је заносила. Грло му је било суво и он је гутао пламен једне врелине који му је пекао непце, једњак и ишао дубоко доле, прождирући, и у њему није било ни пљувачке. Истиха и подмукло, из најдубљих кутова његовог организма, који је као дах, хладан као челик бујала је једна тамна али неподесна љутина, сагоревајући месо и кости до сржи. Затим је криза мало попуштала. Али то олакшање, кратко и пуно стрепње, стављало је на муке његов мозак.
Он је посматрао шарено таласаше вечерње живахности, и једна парадоксална мисао, док је гледао једра лица жена, људи, младића који су промицали једни за другима, као у калеидоскопу, са свим богатством боја и тонова, рила је његов помућени ум. Он се питао, обухватајући погледом Теразије, да ли је овај силни, неизбројни свет јео што данас. И кад би му неко рекао да се само по себи разуме, он би га погледао с неверицом. Њему се чинило да црна крила глади бацају једну огромну сенку на цео град. Гладан, очајно гладан, као он што је, „Колико ту треба хране! Гомиле, брда леба ... Немогуће!"
Трамвај пролете на три корака од њега, с грозном лупњавом. Један дечко протрча, и једно силно „новине"! запара његове уши. Један господин, пун и добро избријан, мирно је вадио новчаник, видело се, добро набијен и који је звучао једним звонким металним звуком, док је дечко чекао, с једним белим свежњем на куку, држећи са два прста десне руке неке новине.
Радник се подругну својим наивним мислима, са жучним самовраћањем. „Дабоме, друкче не може бити, рече он у себи. Јели људи ... И јешће опет, вечерас ... Него шта си ти мислио! ... То је просто и јасно" ..
И помисливши на те хиљаде вечера, он је видео пред собом једну огромну трпезу претрпану силним јестивима, и његов организам је неисказано патио од неутољивог нагона да се наклопи на њу и да мљаска, мљаска, мљаска; док му пуца за ушима и разглављују му се вилице.
Дојади му стајати; вукући ноге, он пође без плана. Већ три дана како лута тако без посла, отпуштен из фабрике, због једне мале радничке побуне коју је он организовао. И већ три дана како ништа није окусио. Пред њим је ишла једна група младих људи; неки од њих, имали су у џеповима танке црвене брошуре и, судећи по томе, ту су били, по свој прилици, студенти. Они су живо дискутовали о нечему.
— Гола слобода без материјалног обезбеђења егзистенције, говорио је један од њих са топлином, јесте што и пресушен извор који нам даје само бледу илузију о подмирењу жеђи која нас мучи ...
— Слобода! Као таква, прекиде га други, већ је услов благостања ...
— Није, иије, није! За онога који нема хлеба слобода је — луксуз. Пусти птицу из кавеза, зими, када је снег покрио свако зрно жита растрвеног при жетви по земљи. Најпосле у милој слободи, натопивши своја крила свежином слободног ваздуха, кад огладни, ето је натраг да куцне кљуном у вратаоца кавеза, враћајући се у драговољно ропство, ипак!
Шта то значи? И је ли то само слобода што пружа сваком појединцу услове за угодан живот? Ми, ево, знамо како смо у животу, неко чешће неко ређе, бивали принуђени да се сами одречемо своје личне слободе, да сами уђемо у драговољне окове, кад смо имали да се постарамо за одржање својих егзистенција, у сувереној бризи да наша тела стално осећају пријатну драж ситости, увек добро нахрањена. Да, беда је оно зло које је од памтивека највише тиштало људско друштво, и оно мора предузети да га лечи само на један начин ... Ралем! Ралем, ралем!
Радник је слушао идући за њима и нека нејасна мисао издизала се у његовој свести. Овај младић, чија је свака реч одјекивала у њему, изгледао му је као какав рођак чији познат глас изазива поворку најбољих интимности у човечијој души. Он ће одмах појмити његов положај. Замолити га на зајам? Они ће се, доцније, већ наћи једног дана...
Али стид, мучан стид да од непознатог човека тражи новаца силно уздрма његову намеру. У ствари, то је прошња. Шта да кажем? Грозно! он неће моћи две речи да изговори.
Он се вукао за младићима, борећи се са собом. Зажмуривши пред свирепим скрупулама, журећи се да се не предомисли, он стиже младиће и стаде раме уз раме са студентом који је ишао с краја. Студент, лако додирнут, баци један поглед на радника.
— Г ...господине ...
Више није могао. У глави му зашуме; улица се стаде њихати пред његовим очима.
Студент је мирно посматрао једно тамно мртвачко лице; учинило му се да су усне на њему нешто промрмљале. И, уз дар са којим је говорио тираде о друштвеној беди, немајући ни онај проницљивости, равнодушно окрену главу.
... Ноћни поветарац је пљускао његово врело чело. Изнад високих кућа које су гледале у ноћ силним жутим очима трептало је небо засејано златним зрневљем. Једна хлебарница бацала је јак одблесак светлости на тротоар, на који се он био спустио, с ногама у олуку, после једног жестоког напада у желуцу. Око њега, улица, људи, куће, све је играло, с једним дивним ритмом. — Хлеба! Његове животворне мекоте! Његова уста више нису могла да репродукују представу о једењу, пуном слатких сокова.
Лепи хлебови, са глатком кором, као широк осмејак, лежали су на тезги, пред његовим гладним и алапљивин погледом. Несвестица опет стаде вејати свој мрак на његов ум и — његова глава клону на груди. Али златни и наранџасти хлебови још оу оцртавали у његовој свести своје једре облике, неодољиво мамећи оштар зуб да се зарије у меку пуноћу.
Два дечка су га посматрала. Њега збунише њихови погледи и он се диже поправљајући руком капу на глави. Кући? Ко ће отићи чак у предграђе Ново Село? А тамо зар опет прележати ноћ у највећим мукама? Докле? ...
Он посрну и задржа се на тезги, нагњечивши лактом један хлеб. „Силесија леба"... Помисли овлаш, осећајући се као усред каквог пожара. И, не дајући себи рачуна шта ради, али осећајући да се дешава нешто што његов живот ломи напречац, он је веђ држао хлеб у својој руци, затим под пазухом, силно притиснут мишицом, наочиглед хлебара који разрогачи очи с једним узвиком. Затим, исправивши се, појури у ноћ.
И већ је осетио хајку за собом. Он је бежао из све снаге, насумце. Гонилаца је било све више; њихова се гомила увећавала као грудва снега коју бацају деца у зиму по пољанама. И, малаксавајући, он осети, у очајању, да се хајка приближује. Крупан хладан зној прошара његово лице. Чинило му се да цела улица јури за њим, вичући: „ Држ', лопов!" Трамваји су летели за њим и он је уображавао да га они, са свим својим људством, такође гоне, са једним страшним беснилом. Растојање је бивало све мање, и њему се чинило да већ осећа дах гонилаца на свом врату. Обузе га очајање.
На једном углу скрену у другу улицу и он осети да су његови гониоци, за тренутак, заклоњени зидом. Трчао је поред неких многобројних врата, малих и мрачних. И, не размишљајући, он улете у једна од њих; кроз мрачни ходник доспе у једно тако исто мрачно двориште које се на крају завршавало некаквом шупом или шталом. Он уђе у мрак и згури се у једном куту, ослушкујући.
Гониоци се пометоше. Они нису знали у којим је вратима нестало бегунца. Неки гласови предлагали су да уђу, редом, у свако двариште, и да потраже крадљивца. Али се већина не сложи с тим; она је била противна томе да се људима претресају куће. Они изјавише да треба дићи руке.
Радник је стезао у руци једну гвоздену лопату коју случајно беше напипао у мраку. Ако га нађу, првоме који му дође под руку раздрузгаће главу.
На улици се жагор ублажавао; гомила се, очевидно, разилазила. Хлебар, чија је набубрела песница јалово сплашњаваља, вајкао се на свом македонском наречју.
— А! мајката ... !
Радник се осети изван опасности.
Шум од саобраћаја и трамвајске лупе добијао је постепено извесну изједначеност и сталоженост. Кроз један прозорчић, звезде су завиривале у мрачну шупу с језивом радозналошћу. И, гледајући у тами свуда око себе крупне ватрене речи „лопов, лопов", с извесном одстрањеношћу, као да се то тиче неког сасвим другог лица, радник се, са до бога страсном журбом, острви на хлеб, кидајући га зубима као гладна звер свој плен.
Напомене
уредиГлад — Ново време, Београд, 16. јануар 1910, П, 16, 1.
Извори
уреди- ЗЛАТНИ ДАСИ. — Светлост, Крагујевац, 1975, стр. 61-65
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Срезојевић, умро 1916, пре 108 година.
|